Zvezda

3 В Е 3 Д А

бр . 83

би га сасдушали стојећи, расејано, иотражиош би хартије на столу и показали му, да су узели неког другога, обе. ћали би му, да ће га се сетити, чим се укаже прилика и опростили би се с њим топлим стискањсм ру г Љсгов некадашњи учитељ, омиљени адвокат, којијеГм.. киикопретоварен пословима, да је морао одбијати клијенте, одговорио му је отворено, да он већ има у својој канцеларији два млада сиромашна човека, којима мора но што но то номоћи, да оду унаг.ред. Он је свог некадашњег ђака примио као отац, разговарао је с њнм нријатељски и иодуже, ма да је пред његовим вратима многи свет чекао; он није веровао, да је Чезаре тако у оскудици, као она два млада човека, што их он иротежира, јер га је видео у леном оделу, а знао је да му је жена елегантна. Чезаре није имао одважности, да га у том његовом мишљењу разувери, те се душом и телом сломљен, врати у своју књижницу, где га његов таст, затрпан књигама и броширама, уиорно наговараше, да ночне рад и да ће му он у њему иомагати, тако залуђен у ту своју идеју, да није оиажао клонулост и умор, што се огледаше у укоченим очима, у отомбољеном лицу, у обешеним рукама свог зета. И Јелена је клонула духом, слушајући неирестано као одговор: Ништа! ништа! и гледајући оно његово жалосно лице. Непрестани неуспех огорчавао је против тог човека, који није имао снаге да се бори, да свој положај, на јуриш заузме, ко/и је покушавао, да скрије натмурени израз свога лица. Она бн стојала на вратима и слушала иразно ћаскан.е свог оца, не отварајући уста. Највише што би рекла: — Не могу да разумем. Мени се чини, да бих ја, да сам човек, нешто умела наћи! А дон Либорио је потврђивао њене речп, додајући: Твој муж има и сувише талента, само штета, што нема енергије. Јелена је само климала главом. Напослетку дође једног дана један правобланилац најниже врсте, неки прави буџаклија адвокат, који му, како он рече, нонуди једну парннцу, у којој се рсшавало око 200.000 лнра Сиромах Чезаре није заназно, даје тај убрљани и подерани адвокат разговарао с њим са шеширом на глави; ношто га је испратио до врата, похитао је као ван себе од радости, да тај весели глас јави Јелени са сузама у очима. Јелена није делила његови претерану радост, али је иогађала њен узрок, те је осећала, како јој крв у образе јури. Иди! Иди ! — угвикну она у некој непојмљивој забуни. — Остави ме један тренутак саму. Ја сам ти таква. Рђава сам! рђава сам! Али те всома волим.... сиромах Чезаре! Онај замашни посао буџаклијског адвоката не доносе Чезару ништа, ма да се он око њега из све снаге унињао. Љегов клијенат је осуђен, да врати новце, које Је хтео ирисвојити, а адвокат ла му не би ништа илатио, и гневан што се ствар тако свршила, причао је свуда, дајеДорело украо своју докторску диплому. Чезареве колеге једиле су се, што се примио такве срамне и бескорисне иарнице. Један његов школски друг, који је био нотар у провинцији, иосла му једну клијенткињу, којој је муж био оптужен за разбојништво, али му у исто време јављаше, да она не може нлатити више од 25 лира. Иредседник суда

иредаде му једну службену одбрану, која му донесе ночреке поглЈде оитуженога, који се 1!ећ сматрао за оеуђсна с тога. Што га адвокат бесплатно брани. Узалуд се тискао ио П[ едсобЉима судова, и међу нодераних и брадатих вуцибатина, узалуд је јзрио с уплашенвм Парни4армма уза стеиенице, но којима су б1)лђ изленљене брљаве, хартијетиие. — То јс твсје бојно поље! говорио мује таст. Ту ћеш ти Нобедити! Нанротив Дона Ана је нитала, за што се зет не одрекне те таштине да буде адвокат, па у место тога да тражи какву државну службу као Роберто, који има своју сталну плату, и који с места, може да се жени чим добије повишицу. Дон ЈВиборио је све скакао од једа, кад би чуо да се говори о државној служби; говорио је, да би то било право нопижење за једнога адвоката који има материјала за министра; то би значило бити прашињави архивар и слуга целог света. Он више воли, да од зета створи посланика, судију у унутрашњости. Јелена је ћутала, кад би се о таком чему у породици говорило, али се у срцу бунила при номисли, да се морадне у каквом салону појавити руку иод руку с једнпм судским нисарем или каквим царинским чиновничићем; и она би се уморна ЗаваДиМ нЛ диван, немарно скрстила руке у криЛу, п својим круииим очима, у којима је сијала нека суморна светлост, г.:едала укочено у празнину. Сад га више није ништа иитаза. Чекала га је, на балкону, впдела га је, кад долази кући вукући иоге оборене главе, са шеширом на затиљку, са раскопчаним капутом, и прашињавим ципелама; отишла би да му врата отвори, а ,'.а тим би обоје изишли иа балкоп, где би седели до неко доба ноћи, не проговоривши једно с другим ни речи. Сад је и она волела усамљеност улице Пилиеро, мрмљање мора, тишину звездане ноћи, све оне сгвари, које су јој нуштале мислима на вол>у. За тим би наперила ухо и очекивала неке познате јој кораке, који су ненрестано пролазили исиод њених прозора, који као да су јој подносили доказе верности неког од удварача и у њеној несреКи, и који као да су је подсећали на раскош, што ју је некад окружавао на сјајне забаве и тријумФе њене лепоте Њена лепота! Шта јој је сад вредела? На што јој сад? Да непрестано буде уз мужа, који је толико Јадан да се не усуђује ни да је љуби. Да увек стоји краЈ њега на балкону, кад би била рада да је сама, да слуша онај корак, да гледа ону сенку, што се шета тамо амо крај ограде на иристаништу И присуство тога мужа изазивало јој јс мисли, које су је доводиле у искушење, мисли које су ноницале , г Фанстастичним сновима, којс она никад не би ни себи самој исповедила. Једини Вог зна какве су мисли пролазиле кроз главу п то двоје супруга, што једно крај другога ћутећи на оалкону сеђаху. (наставиће св)

г з? е х: — Непе 6ћИ Лаки, брзи кораци чујаху се у салону; неко живо закуца два три пут на вратима. Госнођа Хуртенова остави књигу, коју је бади тада ггрелиставаад — те .јој иаде под