Zvezda

бр . 89 3 В Е

шуња се, одреши са рамена дечкових кајиш, на коме је била данас узалуд обешена роба за продају и брзо се удали. Мали торбар сањаше даље... беше му топло а душа весела. — Та он је у топлој Венецији, где му терег никад није рамена жуљно. * % * Ноћу је у нолидији донета одлука, да се учини потера за скитнидама. Претражен је и парк. Нађен је само један малиг, смрзнути дечко, на чијим је бледим уснама лебдео срећан осмејак. То је био несрећни Чеко. Раковица 9[Х. К. рооо^оооо ој нос или Жадосна прича о тона нано треба добро разгледати каигу која је била нод женске на читаау. Ако вам се догоди да каквим изванредним случајем добијете натраг своју књигу, која је била код женеке на читању,' прегледајте је, молим вас, од почетка до краја, са стране на страну. Женска увек нађе да што-шта иодвуче и забележи у књизи коју чита: на, ако је то још она коју ви волете и надате се да и она вас малчице воле, будите уверени да те примедбе неће бити без смисла, та подвлачења без разлога, и да се из њих може много што-шта драгодено да докучи. Већ знате како то обично бива. Он јој да књигу; у књизи — као у свакој књизи нуно о љубави. Она чига, мислн и удоређује: „и он је висок, плав, дубоких крупних очију и нежна, бледа лица;" и он шушка кад говори „и он јн крадом прати".... „и он".... Њена бела иуначка ручица нодвлачи слатке редове; изреке које се тако згодно могу применити и на њих; речи које би хтеда да му реч«. мисли, које би хтела да му повери а, са сгране се дометне какво: „Ах/ и , „неверникСви су мушки једнаки" и т. д. и т. д. — а он кад добије гњигу, пун стрепње чита, тумачи, и учи на намет та бојажљива, скривена, шифрована љубавна нисма. Она нохвали књигу и њену садржнну, замоли лепо за другу, и — он већ знаде шта ће, те ни њој нс нде више књига чиета.... И тако редом, већ знате како то иде од њега њој и од ње њему, докле се, или не ударн другнм дрскијим путем, или на све то не заборави. Но то баш није увек тако просто и так > лакЈ. Несмела и бојажљива дражесна чататељица наћи ће стогине начина да своје скривене жељице ношље на страницама ваше ка>иге тако, да ће вас много муке стати доме им смисао докучите. Ево како то бива. Од свих, које су читале моје књиге — а било их је доста — најмилија ми била она о којој је овде реч; заш !0? — то је моја тајна, или, како се то обично каже и и боље разуме, „тајна срца мојега". Била је то лепа, нежна весела и враголаста црнка, пријатна и пуна духа што ће се у осталом видети и из овога што следује. Ја сам одавно „чезнуо за њом* — како то лепо кажу иесници; ади,

3 Д А стр. 711

ни по њеном опхођењу самом, нити но ичему другом не м* гох видети да она моју чежњу „разуме" — како, то онет слатко кажу песници и како сам и сам тада говорио јер: ... Њена ми љубав зажди огањ свети. Дочепах лиру и стадох нјети. Каже тадања песма моја. Ииак ни Ја ннсам од оних који очајавају и клону тако брзо — то мене нијК) ни мало бунило: и даље сам „чезнуо за њом" и даље летео око ње. Она је — рекао сам вам читала моје књиге. А волела је вижљица да чита, много волела. Једва сам стизао да јој набављам толике књиге. Те књиге — разуме се нису враћане целе и чисте. Увек је било по њима шара, већином бледих, неодређених, као што су оне, што их оставља нисаљка кад је заклоните у књигу, или оне што их лабава ручица малог детета шара но „иронисима" старије браће. Разуме се да ва њих нисам обраћао никакве нажње. А требало је —- видећете. Имао сам ја друга много искусног у тим стварима. Говори он мени: нрегледај, море, све те потезе, ту мора бити нечега. Ја му се само смејем: зар у тим шкработинама. Када би она хтела, драги, могла би до сада двеста пута „да се изјасни"; ето, ва свакој страни: „ја те љ)бам", „он ме љуби", „зар ме не љуби", у свима м гућим облицима и надежима — па што не подвуче, бар једноУ Но он је опет смело и унорно тврдио да све то није случајно, те, иошто сам и сам „вруће" жедео да у том заиста буде, „нечега", решим се, најзад, да мало озбиљније нроучим ове шаре. Мучио сам се око тота цело једно по иодне. Али је труд био узалудан — како сте већ и сами ногодили. Шта би и могло бити у тим бесконачно искривуданим острвима и полуострвима нреко редова? Речи нису биле нодвлачене као обично; нримедбе нагде једне. Почнем да читам текст но којему су шарабатане — у тексгу ничега важног. Везивао сам слова кроз која су кривудале, ала она нису састављала ништа, и ако сам где-где и добио какву реч, излазило је нешто будибогснама, што није имало никакве везе ни са мном, ни са њом, нити са нашом љубављу — а нисам могао ни замиелити да би она, кад већ бележи, за^ бележила штогод, што би се, рецимо, тицало каквог грофовог коња, нланине у Немачкој, изн крезубе грофове стара-мајке, која вечиго носи црнииу, нати од сипње и жалИ за срећним старим временима. Вило како бидо," тек ја сам био љут и на себе и на својег „искусног" колагу; Боже мој, како сам га само изгрдно! Но то је упоран човек, тај мој искусни колега, Захтевао је да и он присуствује ионовном гражењу, на сам му и допустио. У осталом, кад је човек заљубљен, много полаже на сваку Ма и најмању ситницу, те није чудо што сам и ја, крај свега тога што то називах будадаштином, једва чекао да ми дође, и желео му да пронађе оно што ја нисам могао. Тражили смо ја и мој искрен кодега, тражили и нашди. А ево шта смо нашли. Када смо, идући но оним на изглед сасвим случајним, нехотично набацаним цртама, почели да везујемо речи које додирују, добијали смо реченице, које су, тако ми свих светих, имале некаквог смисла. Ево неколиких: на левој страни са врха „ она и , па ниже. ниже, где ночиње савијање ове црте „лшого", одатле за њом навише у десно „ трии" — дакде: „она много трии на другој страни: са дна