Zvezda

БРОЈ 89

А > ■ БЕОГРАД, ЧЕТВРТАК 14 ОКТОБАР 1899

ГОД. III

И 3 Ј1 А 3 И четвртком и недељом

ЦЕН А ЗА 1 МЕСЕЦ 1 ДИНАР ИЛИ 1 КРУНА

Претплату треба сдати : Урвдништау „Звезде" Кнежев Саоменик бр. 9.

НЕПДАЋЕНА ПИСМА не примају СЕ

Првталату иримају свв аоштв у Србији и инострапству.

ПОРОДИЧНИ ЛИСТ

Рукописи не вра^ају се. уредништво се нај1ази : Кнежев Споменик бр. 9.

БРОЈ 1^5 ИР. ДИН.

Уредник: ЈАНКО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ.

БРОЈ 15 ПР. дие.

п о и о та Поноћ гсуца. Благог санка вео Горку .јаву живота је скрио, Ал' на моје уморене очи Своје крило јоште није свио, Још ми душа од пламена згара, Мрачна слика за сликом се ствара. Склапам руке, а молитва чиста Из дубине срца ми се буди: Молим нојцу да ми санак пружи, Да се моје позагреју груди, Да чаробне, дивне снове снивам Да бар једном у санку уживам. И гле! тихо кб да чујем гласе, Мутни шумор будућности тавне, Што полећу да уздигну наду Сред планина и долине равне. Слушам гласе, а душа ми стрепи, Да л' је јава, да л' је санак леии... Слушам, гледам .. У великом храму, Што га љубав диже до небеса, Шум божапски нолагано шуми И на душу тихо срећу стреса... Сунца среће светлосг слику руби, Пој се ори... И брат брата љуби... А по гробљу пре^расуда давних Тродпни камен у прах се претвара... Прошлост ћути. На огшишту мржње Нестало је ве!) одавно жара, И на место рушевина стари ЈБубави се подигли олтари... 21. ix. 1899. Љубомир Н. €имић

ДОПИСНИК из КАСАБЕ — ПРИПОВНЈЕТКА СБЕТ. БОРОВИЋА

(наставак) — А како си ти купио онај читлук за црквенс иовце?... Бива, теби има, а мени нема.... — Ја сам само уз'о црквсне паре, јер нисам им'о својије', а ја ћу цркви поштено платит', кад ми Бог даде... — Бала и вријеме је, да ти једном даде, јер ћу ја 'вако скапати од глади.... Тада се одмах умијешају и општинари. — Нећеш ти, учитељу, скапат' од глади, док смо ми у животу, — вели ирви. — Ми ћемо те ранити, — додаје други. — Ама нијесам ја слијепац, па да ви мене риниге, — вели учитељ. —- Ја хоћу да ви мени поштено плаћате, јер ћу вам оставит ' и школу и ђецу, па нек' све ђаво носи. . Нисам ја своју науку наш'о на сметљу... * — Болан, учитељу, иа ти имаш и занат, каже ирви општинар. — Дрни ми занат, брајко мој. Ето и поп има бољи занат, па му плаћате. — Јес', ама је поп крвник, на одма приФаћа нојк , ако не платимо... Знаш ли ти да је пои био и у устанку, па у њега нема шале... И тад сви ушуте. Настане тишина, па се чак чује и муха зундуља, како по пенџеру зунда. Само што но каткада механџија потпраши под нос бурмута, па кихне, да сва механа одјекне. — На здравље! — довикне предсједпик. — Фала, — одвраћа механџија. И опет мир. У томе обично дође и онај „господин". па поносито и званично, не назвавши ником ни добро јутро, заиште чашу ракије. И како му је механхија донесе, он одмах искаии, па иште другу. А затим све плати, па оде као што је и дошао, а за њим једнако трчкара његов пас, сад већ без пандура. — Ено видите оно пашче! — вели предсједник, — једном ме баш крвнички ујело Одем ти ја нешто госнодину, а он не бпјаше при ћеифу, па довикну нашчету нешто на њихову језику, док ти