Zvezda

стр . 734

3 В Е

3 Д А

вр . 92

Над њим лебдијаше задихапа тишина руље. Дах васделога тога народа, жудна крвава нризора, гоњаше га к вратима зверова.,. Тасућу руку нестрнељивнх од жеље отвараху пред њим кавез, бацаху га тигровима с ватреном страшћу дивље номаме... Он корачаше к њему, гледајућн Попеју. Величанственост блиске смрти беше исиисава на његову челу. У томе часу у васцеломе Риму не беше човека који бн му могао бити раван. Попеја виде како се у његовим очима затвара рај. Умро или остао жив, он би једпно њу л.убио. А зар Јулија Поггеја могаше иматн сунарнице ?... Она даде јодан знак који само он могаде оназити! њена мала риђа глава наже се лако у лево и ноглец што снну пснод њезиних трепавица проже га као електрична струја. Публије уздрхта од радостн... Бно је спасен! Он се упуги к левим вратима, разумео је: драгана му је нудила живот:.. И он пође к њему. Пред затвореним вратима он, без икаква сколишења, стлде. У једпоме трену дух му облете сав живот и виде будућност. Када би закуцао, изишла би преда њ непозаата, страна девојка, и за тога човека, одана бескрајној љубави, остале жене не би постајале. Када би закуцао, то ба значило живети животом без радости, без светлости, јер би Јулија Поп* ја бнла за навек за њ изгубљена; знао је да је кћи Цезара Августа обећана Тиберију који је, да би се њоме могао оженити, скоро отпустио Агрипину. И његов рођени љубоморни бес раздираће му срце јаче но тигрови зуби заривсни у живо месо. Ол се беше одрекао живота, изглед да се у њ врати страшио га је као прашљив пуг који се у недоглед нружа... Не, по сто пута пе!... Пре и јуначку смрт но живот без циља! Драгаиа беше нлеменита даровала му је краљевски дар, живот. Он ће бнти племенитији од ње. Живот! Та он ће га за њу дати. Срећа што га је ова љубила, неће бити ирескупо плаћена једним часком самртнс борбе, а богови љубави и душе морају иматп уточишта за жртве несрекних љубавника. Он се наједаннут окрете, нређе арену п пред императоровом ложом диже рук- и кроз гробну, страхотну тишину одјекнуше ове цве онроштајне, уздрхтале речи! „Уа1е сагшзша !"*ј а очи му, гутајући њу, узвикиваху: „Нека је благословена смрт која ме сслобађа живота што бих га морао без тебо проводити!" Сав народ чу тај узвпк, сав народ разуме ла тај човек нриноси на жртву свој живот због смелости своје љубавне изјаве и, да би могао љубити краљицу хтео је краљевски да умре. Тада, занессн Фанатизмом своје сграсти, не осврнув се, иођа, јурну к вратима... на десно... закуца... чекаше смрт уздигнуте главе, прекрштенпх руку, затворених очију... Велика решетка спаде. У страховитом очекивању диже се урнебесна вика... Учини се као да је циркус смрскан каквом лавином. Коцка је нала: Публије Клодије беше осуђен. Он отвори очи, и учини му се готово нев^роватним: из теснога, мрачнога ходника прилажаше му нека појава, *) Збогом, драгамоја! Црее

бледа као восак нокривена дугим велом и носаше му љиљан и руже.. Он осети бол као да га је звер за гушу шчепао. Он баца поглед Јулији Попеји... и његове очи, отворене страховитом издајом, видеше јасно. И смрт сиђе на њега, смрт његове безграничне љубавп. Мала, риђа глава имнераторове кћери беше бледа од обманугога беснила, он увиде њену ноквареност, њен дивљп егоизам... Лево, у пештери, заурлаше тигрови, преварени у очевању својега плена... Публије виде Понеју онакву каква је: достојна жена једнога Тиберија II његова страст клону: он сахрани нрошлост у другом, ироничном поздраву Уа1е сап§8ппа! који кликну у арени, нрснув у смех. Руља, као нестална и попустљива према свима победиоцпма, клицаше му. Он се лагано окрете дев >јци која му пружаше руже. Он1 смаче свој вео: беше чиста и невина као храмовска голубица. Он спази како на њеноме уздигнутоме челу светли прозорје д>убави и у њеним очима, очима вћери, саврсменика Христова, Публије Клодије виде кака се сија одблесак Назаретске Звезде. Он је узе за руку и коракну у нов живот... Вслимир Ј. Раји!,. -«ОК9»ПРОПАСТ СВЕТА (једпо неиспуњено пророштво) Међу хартијама свога деда по матери нашао сам поред осталих хартија и бележака још и овај запис у коме је некакво прорицање о судбини света. На запису не стоји ни које је године писан, никога је писао. Рукоиис је на обичној хартији и доста исписаиом руком преписан. У место сваког дал.ег рапговора о овоме, саонштавам сам рукопис, који ће бити тим интереснији данас, кад се у велико говори о блиском смаку света: ОписанГе свето у Итал1и Пашло се у Крупту — Италш — код н-вкогв калуђера иосле смрти нт.гове: 1845 лт.та. Папа и нонови изгубили су оно нраво, кое су имали. 46. У Витлеему и у Ерусалиму Христаши су задобили од Турака. 47. Глад велика, болест нагла као колера. 48. Новог кралн крунисати хоћеду у царству. 49. Много воћа, ране и болести. 1850. Волестћ у вилаету. б I. Пову владу нроменућеду. б . Римски нана у страу. 53. Репата звезда видеће се. б4. Велика суша и гладЂ. 55. Цареви ће се завадити. 56. Турци ћеду у Константинополг.у здраво бмти узб^ени,