Zvezda

стр. 770

3 В Е

з Д А

вр. 97

СРВИНЧЕВИ (одломак из романа Златно Срце) - милош цветиђ —ф— (наставак) — Ништа, ништа; знаш, увек ми ускипи крв, кад год се сетим на мога прадеду имењака и на његову награду. Они су јамачно држали да су га наградили, а ја опет поуздано држим да су га иокрали! — и ту стиште обе песнице и погледа мрко у таваниду. — Право раче: и ја тако држим. Али, молим те, настави, веома ме занима тај твој деда Богдан. — Али пре да нопијемо по једну, на његову успомену. Мирко брзо наточи, куцнуше се и пинуше, а г Бура настави мирно даље. — Деда Богдан се једнога дана реши, те отвори по примеру свога Грка, а с остатком оне готовине, и сам малу трговину. Чим то учини и опазидањегов народ радије њему иде и радије код њега ку пује... ох, свој народ, па свој !. . он се реши да се и ожени. Из благодарности оде право оцу Самуилу и запроси његову ћерку, на коју нричаху да беше и стасита и леиа. Отац Самуило, нрими с радошћу просидбу, а његова ћерка Јелисавета кандајтп ра дије, како се прича. Али, како се деда Богдан изненади при ирстену, кад му ирадеда Самуило, као мираз, на који мој деда није ни номишљао, донесе као свадбено уздарје, оружје мога прадеде а његовог оца, а још више кад му уз оружје иредаде и неке старинске драгоцености, које беху нри растанку из старе, праве отаџбине пренели. А предаде их с речма: „Ево, синко, то ти је уздарје од мајке, која ми је нредала на аманет са жељом, да ти га предам у руке онога дана, кад се будеш ирстеновао с другарицом твога живота". Деда Богдан плакаше од радости, загрли седога ирадеду и изљуби и руке и лице. За тим брзо прегледа драгоцепости, изабра једну позлаћену женску огрлицу и обеси је мојој баби о врат. Оружје донесе кући, а свс остале адиђаре продаде још пре свадбе, за добру цену, у Темишвару. Једним делом тога новца попуни и нрошири своју трговину, а другим куноваше комад но комад земље, од оних који нронадаху и падаху у сиротињу, илаћајући је увек сувременом ценом и остављајући продавцима, ако беху Срби, да их откупе. Свагда би говорио: — „Поштен ерпски газда, треба да има увек своју крајцару у готову, те да увек може нритећи у номоћ онима, који њему вечито номажу. А ако нема таких нојединаца, који би били кадри то чинити и одржавати, онда треба више њих ^а се удруже, што би још боље било, па да то врше. Земља је овде основа нашем опстанку. Пређе ли и ! једне срнске руке у другу, ипак ће срнска сиротиња увек наћи поштене зараде и одржања. Уз то треба нодизати занаглије и трговце своје. У првој потреби за новцам, куда ће ратар, него трговцу. Па не нађе ли гу праве, иоштене пот-

иоре, пропао је. Србин никада не сме допустити да имање његовог народа прелази у друге руке, јер се тиме кида и од његовога рођеног, а поглавито њжада у Мојсијевске, јер они купују у бесцење и маме и гоне народе у пропаст, да би себе лакше обогатили. Не закидај никоме, ако . нећеш да и теби буде закинуто. Не кињи свој народ, ако нећеш да носле и народ туђин кињи. Чувај свој народ, ако желшп да и ти у несрећи будеш сачуван, јер коло иде наоколо. Помажи га и одржавај га, да би и он, у своје време, могао помоћи и одржати те. Туђинско је јато свагда веће и јаче, од избеглице и неверника свога народа. Буди праведан, ако желиш и хоћеш да ти се праведно суди. Не лажи, ако нећеш да будеш лаган и облаган. Живи свакад са својим народом и уз свој народ, јер да није било њега, не би било ни тебе. Ма колико да си вредап и богат, и ма колико да си својим знојем и трудом стекао све што имаш и својим називаш, ииак никад не заборављај, да у свему томе има и три четвртине муке и зноја народног, у коме си све то стекао и нривредио. Не заборављај никад: да нема богаташа, не би било ни сиротиње". То је од речи до речи предање о њему, а има то све и у тестаменту, који је још пре смрти своје предао моме оцу. И заиста, мој деда Богдан, на све нозајмице, које је чинио поштеиим и вредним ратарима било веКе или мање, никада није узео ни крајцаре добиги. Притицао је у номоћ где је год могао и стигао. Али му је то народ стоструко и враћао. Његова земља беше увек прза уређена, прва заштићена од поплаве, жетва прва сређена. Ох, што то беше вредан човек и усталац! Никад није легао пре, докле не би завршио све своје рачуне нољске и дућанске. За тим би обишао своју цецу, ако је које откривено покрио би и уљушкао, пољубпо, прекрсгио и онда се тек у постељу спустио. У г-адно доба, зора би га увек поздравила у пољу, а суице на дућанским вратима и прагу, који никада није нрекорачио никакав сиромах или сирогица, а да нису нашли утехе и помоћи. А после учињеног добра, свакад би прошапутао: . Ово је за моју децу и за мој народ!" Баба Јелиоавета му је родила пет синова .. то вреди ! Два му умреше још у раном детнњству и то му зададе први удар у његовом животу. Баба ми беше добра мајка и он јој немађаше шта ни у сну да пребаци, а и сам је лебдео над децом тако да се већ не може ни казаги. Друга два сина умреше му у доба кад већ постајаху људи. Како беше сла буњав, сви су гад мислили да му је ту и крај- Сву драгу ноћ, после укопа, нису га могли одвојити од гробова, па ипак већ у зору био је на салашу, знаш оном највећем, који је он и основао и стекао и раширио. Од те несреће беше све ћутљивији и вреднији. Његова железна воља и решеност као да му одржаваху живог Од то доба никад није легао ни устао, а да се није помолио Богу : „Боже, немој допустити да се угаси иородица Србинчева". Мој отац беше најмлађи и носледњи пород деда Богданов и баба Јелисаветин, а беше му име : Стојан.