Zvezda

стр. 774

3 В Е

3 Д А

вр . 97

— Да ли ћемо се још кадгод видети? — Бог зна! одговори етарац — Вероватно, никад! — Да, истина велите. У Петрограду ништа ми вас не може заменити, а ја једва да ћу икад доћи у овај округ. Али, збогои! — Оставите књиге овде! викну Кузнецов за њим. Каква је то радост носити толики терет? Ја ћу вам их сутра по човеку послати. Али Огњев није више слушао и брзо се удаљавао од куће. На души му, загрејаној вином, беше п весело и тонло и тужно. Идући он мишљаше о томе, како се човек у животу често срета га добрим људима и како је тешко, шго од тих сусрета не остаје ништа више до усномене. Бива тако да на хорнзонту промакну ждрали, слаби вегар жалосно донесе његов усхићен клик, а већ после једног тренутка жудно гледаш у сиву даљину и не видиш ни једне тачке, не чујеш ни једног звука — исто тако у животу нролазе људи са својим лицем и својим речима, тону у нашој прошлости, не остављајући ништа више ван ништавне успомене Живећи још од пролећа у Н—ском округу и идући готово сваки дан добродушним Кузнецовима, Иван Алексијевић свикао им се као рођенима, старцу, његовој кћери, послузи, проучио до ситница целу кућу, пријатну терасу, кривудаве алеје, силусете дрвећа изнад кухиње и купатила, али чим се сад затворе врата за њим, све то сбратиће се у успомене и на свагда изгубити за њега своје стварно значење; а прође ли година-две, све те миле елике потамнеће и изгледаће као просте измишљотине и просте Фантазије. — У животу ништа није ^раже од људи! мишљаше растројени Огњев, корачајући вратима између алеја. Ништа! У башти беше тихо и топло. Мирисзло је на резеду, дуван и хелиотроп, којн се не беху још расцветали. Простор између жбуна к дрвећа бешо испуњен маглом, али не густом но нежном, испресецаном месечевом светлошћу, и што дуго остаде Огњеву у памети, беху млазеви магле, слични привиђењу, који тихо, али иппк видно, идоше један за другим преко алеја. Месец је стајао високо над баштом, а ниже тамо некуд на нсток, носио се прозрачни вео наре. Цео свег, чинило се, састојао се само из црних силуета и помичних белих сенки, а Огњев занесен маглом светле авгусховске вечери, готово први нут у животу поиисли да не гледа црироду но декорацију, где су невешти ниротехничари, желећи осветлити баш гу бенгалском ватром, засели под жбунове и са светлошћу заједно нустили у ваздух и бео дим. Кад Огњев приђе баштенским вратима, од ниског палисадника одви се тамна сенка и пође му у суерет. — Вјера Гавриловна! обрадова се он. - Ви ту? а ја сам ваа тражио — тражио, хтео сам да ее опростим. . збогом, ја идем! — Тако рано? Тек је 11 часова. — Није, време је. Ићи пет врста, па још треба се спремити! А сутра рано устати.... Пред Огњевим стајала је кћи Кузнецова, Вјера, девојка којој беше 21 годнна, но обичају Јужна, небрежљиво одевена ц интересантна. Девојке, које много сањају и по цео дан читају лежећи и прихватајући се свега што им до руку дођв, лено, небрижљивр. Онима пак од њах, кој е

је природа обдарила укусом и инстинкт<м лепоте, та лака небрежљивост у оделу даје особиту драж. Бар Огњев, сећајући се добре Вјерочке, није ју могао себи представити бсз узаног каФтана, који се складно припијао уз њено тело, без локни које падају на чело с њене зачешљане косе, без црвенкасте везене махраме с малим шарицама по крајевима, која се у вече тужно лелујала по плећу Вјерочкином, а дању се згужвана ваљала у нредсобљу са мушким капама, или у гостинској соби на сандуку, на коме је, без икаквих церемонија, спавала стара мачга. Од те махраме, од складног каФтана вејало је тако слободном равнодушношћу, милошћу и благодушношћу. Може бити зато што се Вјера Огњрву допадала, он је у сваком дугмету и набору умео читати нешто топло, пријатно, наивно, нешто тако лепо и песничко, чега нарочито нема у жена неискрених, хладних, лишених осећања, лепоте. Вјерочка беше лена кроја, нмала је нравилан проФил и лепу кудраву косу. Огњеву, који је у свом веку видео мало жена, она се чинила лепотицом. — Идем, говораше он, праштајући се с њом код врата. — Сетите ме се! Хвала вам на свему! Певушећи, истим семинарским гласом, којим је говорио са старцем, крећући очи и плећа, поче он захваљивати Вјери на гостопримству, љубазности и доброти. — У сваком писму матери сам писао о вама, говораше он. — Кад би сви били такви као ви и ваш отац, то нс би био живот на свету, већ маскарада. Цео впм је народ великоленан, прост, срдачан, искрен. — Куда ћете саца? упита Вјера. — Сад идем матери у Орел, бићу тамо недељу-две, а после у Пићер на посао. — А потом ? — Потом? Радићу целе зиме а у пролеће опет куд му драго у округ да нрикупљам материјал. Но, будите срећни, живите сто година, сетите ме се. Више се нећемо видети. Огњев се саже и пољуби Вјерочкину руку. Затим ћутећи намести своју хаљину, згодније узе свеску књига, по ћута и рече: — Како је магла навалила! Да. У нас нисте ништа заборавили? — Шта? чини ми се, ништа... Неколико секунада Огњ^в стајаше ћутећи, иотом се неспретно окрену вратима и изиђе из баште. — Чекај ге, ја ћу вас испратити до наше шуме, рече Вјера изл^зећи за њим. Они пођоше нутем. Сад већ није дрвеће простор за клањало и бидо је могуће видети и небо и даљину. Као мрежом нокривена сва се земља скривала иза нр зрачног дима, кроз који се весело видела њена лепота; магла нешто гушћа и беља, неједнако је обавијала жбуње н хумиће, или је млазевима ишла преко пута, пуштала се до земље и као трудећи се да не заклони просгор. Кроз маглу видео се сав пут с тамним гомилама по крајевима и малим жбунићима, који су расли по њима и бранили да иду маглени млазеви. Пола врсте од врата црнила се кузнецовска шума. „Зашто је пошла са мном? Треба да се врати патраг!" помисли Огњев, али впдећи Вјерин ЈфОФпл, он се ласкаво осмехну и рече;