Zvezda

стр. 796

ћете ли ви моја „разглагољствовања" читати, али вас мслим свпма свеаим да ми их ве враћате. Чујте, ја сам са свим сам на свету. У младости живео сам усамљеио, и ако се, опомињем се, иисам никад угледао ва Бајрсна. Али нешто првлике нетто нодобност за сањање и љубав нрсма Фавтазији, доста хладна крв, гордост, леност — једном речи, многи разни узроци удалише ме од осталих људи. Прелаз од маштања ка активном жи воту у мени се јавио доцно, можда и сувише доцно, а врло лако ла се ни до сад још није сасвим Јавио. И док су ме тешиле моје рођене мисли и осећаља, док сам био способан нредавати се безузрочним, ћутљивим узбуђењима итд., ја се нисам жалио на св( ју самоћу. Другова нисам имао — имао сам тако званих пријатеља, али мени је било потребно њихово присуство, као што је нотребан кондуктер електричној машини — п нпшта више. Љубав,.. о томе предмету за сад да прећутимо. Али данас, иризнајем, данас ми самоћа телпко пада, а ја међутим не видим никаквог излаза из свога положаја. Нећу да кривим судбину, ја сам сам крив за шта сам довољно и кажњен. У младости занимала ме је само једна ствар: моје мило ја; своје добродушно самољубље узимао сам као стидљивост, туђио сам се осталих људи, док најзад нисам сам себи страшно досадио. Куда ћу? Ја ннкога не волим; сва моја зближења са другим људма била су натегнута и лажна; па и самих успомена немам, јер у целом свом ирошлом животу ја немам нигата друго до своје сопствене особе. Спасите ме: ја вам се нисам клео свечано у љубав, нисам вас морио потоком глупих речи, ја сам доста хладно прошао мимо вас и само због тога решио сам се да вам се обратим. (Ја сам и раније мислио о томе, док још нисте били слободни.) И посред свију својих осећања, радости и страдања, једино истинско осећање бегае мала али невољна тежња к вама, које је тада и изумрло, као што вене усамљени клас међу коровом Дајте ми, ма и једном, да] завирим у друго лице, у другу душу, јер ми је своје лице дотужало. Ја личим на човека, који је осуђен да цео свој век проведе у соби, у којој су зидови од самих огледала. Воже саклони, да ја од вас тражим какво признање. Покдоните ми трпељиво саучешће сестре или просту радозналост читаоца, ја вас молим, истински молим. У осталом, имам част бити ваш искрени пријатељ. А. С. IV Алексије Петровић Марији Александровној 7. априла, Петроград. Оиет вам пигаега, и ако цредвиђам да ћу без вагаег одобрења скоро умукнутп. Ја морам знати загато ви не можете а да не осетите неко не-поверење према мени. Али гата ћу? Ви, можда, имате право? Пре бих вам значајно објавио (и сам бих Јџжортљао својим речима) да сам се од времена с:.,5т«т^растанка „развио," ко]>акнуо у напред, са благим, готово ласкавим презрењем одрекао бих се прошлости и дирљивом хвалисавошћу посветио бих вас у тајне свог будућег, активног живота... али сад, ја вас уверавам Марија Александровна, чак ми је непријатпо да се сетим, како је расло и како се тегаило моје самољубље.

вр. 100

Не бојте се, нећу вам говорвти ни о каквим великим истинама, нити о каквим дубоким погледима, ја иемам ни те истине, ни тих иогледа. Ја сам остао добар малиша — и то је истина. Досадно ми је, Марија Александровна, прос.то снаге немам од досаде. И ето зашто вам нишељ.... Чини ми се, да се ми можемо зближити. Али ја не могу вигае говорити с вама, докле ми не пружите своје руке, докле од вас не добпјем ма и једне речи „да и . — Да ли ћете ме нослушати Марија Александровна, у томе и јесте иитање. Предан вам А. С. V Марија А/енсандровна Алексију Петровићу 14. аирила, село... но. Како сте ви чудноват човек? Па добро — да. Марија Б. VI Алексијв Петровић Марији Александровној 2 маја 1840 год., Петроград Ура! Хвала, Марија Александровна, хвала! Ви сте врло добро и благо егворење. По обећању ночињем говорити о себи. Говорићу са задовољством, које долази до апетита... Са свим је тако. 0 свему на свету може се говорити са, жаром, узбуђењем, заносом, али са апетитом говорига само о себи. Чујте, мени се ових дана десио са свим чудиоват догађај: ја сам се први пут обазрео на своју прошлост. Ви ме разЈ г мете: сваки се од пас често сећа прогалости било сажаљевајући је, било с досадом или просто за то, да би имао шта радвти; али бацитп хладан, јасан ноглед на сав свој прогали живот — као обични пролазиик, окрећућн >е и гледајући са некч висине ноље кроз које је нрошао могуће је само у извесно доба и потајна хладноћа обузима срце човечје, кад му се то први пут деси. Бар мени је тегако било. Док смо млади, такви су ногледи немогући Ајш младост је моја нрошла и мени је све јаено као и ономе пролазнику на висини. Јест, ирошла је моја младос-т, ирошла, да се више не новрати! Ево је, где цреда мном лежи сва као на длану... Невесела слика! Признајем вам, Марија Александровна, да ми је веома жао себе. Боже мој! Боже мој! Да ли је могућно, да сам у толикој мери покварио свој живот, да сам без сажаљења и мучио себе... Сад сам се већ опамр <о, али је доцкан. Да ии вам се десило кадгод да снаеете муху од наука? Да ли? Сећате ли се, ви сте је метнули на сунце; ноге и крила су јој свезане, слеиљене. Како се она неспрегно креће, како се невешто мучи да се ослободи. И носле дугог усиљавања она се опоравља, вуче се, труди се д? рашири крила, али не гаета јој се као раније, не зуји безбрижно на сунцу, улећући кроз отворени прозор у прохлађену собу или узносећи се у топли ваздух.' Она бар, није својевољно пала у грозну мрежу... а ја? Ја сам сам био свој иаук! Па инак, ја не могу сувигае да крпвим себе. Та реците ми отворено, ко није викад ма у чему сам био крив? Или, боље рећи, ми смо сви криви, а све нас кривиги није могуће. Прилике иас опрсдељу'у, оне нас нагоне на овај или онај нут а опе нас после и кажљавају. Свако има

3 В Е 3 Д А