Zvezda

БРОЈ 106

БЕОГРАД ЧЕТВРТАК 16 ДЕЦЕМБРА 1899

ГОД. Ш.

И 3 Л А 3 И > четвртком и недељом Ц Е Н А ЗА 1 МЕСЕЦ 1 ДИВАР ИЛИ 1 КРУНА Претилату аримају све иоште у Србији и иностранству

ЗВЕЗДА ПОРОДИЧНИ лист

претпла ј У трева слати : Уредништву „Звезде" Коларчева улица бр. 10. НЕПЛАБЕНА ИИОМА не примају се. Рукописк не вра^ају се

уредништво се налази i Коларчееа улица бр. 10.

БРОЈ 13 ПР. дип.

уредник : ЈАННО М. ВЕСЕЛИНОВИЋ.

БРОЈ 13 ПР. ДИИ.

ЛШАНЖ-ДШШЕРт

Пошетале девојчице, И са њима невестице, Па и младе удовице, На водицу на студену, Бело лице да умију, Русе косе да чешљају. Ва њим' приста Јованчићу, Јованчићу, Дилберчићу, У срмали јелечићу, А на коњу алачићу, Оћу рећи — на вранчићу. У руци му тамбурица, А у другој златна жица ; Ситно бије, јасно пева, Грдан зијан починио : Редом цуре обл^убио, Бела лица нагрдио, Русе косе замрсио. То зачули сви сељани, Сви сељани Маховљани, Дигоше се до судије, До судије до кадије, До старога еФендије : „Чујеш ли нас сва судијо! „Сва судијо и кадијо ! „И ти стара еФендијо ! „Опрости нас Јованчића, „Грдан зулум починио, „Редом цуре обљубио". Кад то чула сва судија, Ова судија и кадија, И та стара еФендија, Навикнуше на гавазе, На гавазе на јолпазе : „Доведите Јованчића, „Баците га у тамницу !"

Кад то чуле девојчице, Девојчице, невестице, Па и младе удовице, Отидоше на игриште; Све ђердане потргаше Силан откуп саставише : Све парицу на парицу, А цванцику на цванцику, Па талира на талира, И дуката на дуката; Па одоше до судије, До судије, до кадије, До старога еФендије : „Чујеш ли нас сва судијо! Сва судијо и кадијо ! И ти стара еФендијо! Ми смо биле на игришту, Све ђерцане потргасмо, Силие паре састависмо : Све парицу на парицу, А цванцику на цванцику, Па талира на талира, И дуката на дуката Пуштај нама Јованчића!"

Кад то чула сва судија, Сва судија и кадија, И та стара еФендија Навикнуше на гавазе: „Пуштајте им Јованчића ! „Подајте му све на вољу; „Па нек љуби понајбољу!" Белешка. — У Јагодини, гце је, као што смо могли сазнати, ова песма постала, био је до скоро жив тај Јованчић, који је тако прозван због свога малог раста. Тај кићун, кад је примио кеку масицу, у место да отвори дућанчић и да почне зеленашити ло околини — падне у севдах и скуцка све што је примио. Али су: његова дарежљивост, његов севдах, његов љубзвни дерт, па и сами његови успеси у љубавним авантурама по селу Махову и околини, начинили толико дубокупечатак, да су га, које околина, које лаутари опевали како, јамачно, нећеникад опевати ниједног члана Управног Одбора Народне Банке. Сад су мртви и Јованчић и Јово Крсмановић, па ко је боље прошао?