Zvezda

стр. 856

3 В Е 3 Д А

вр . 107

епоха живота, којих га је судбина одредила учесником или посматрачем. Најчудноватије, најнеобјашњивије изгледа у том процесу то што се кад-кад ситни, акцесуарни појави и детаљи што се у даљној перспективи општега плана представљају испрекидано и оделито, у личностима, сценама које ;е привидно не везују међу собом, групирају потом као сами по»себи око главнога догађаја , и сливају се у општем току живота. Управо као да ту >тичу још неопажени, танани, невилљиви нити или можда магнетични токови који стварају мтрално хемијско једињене духовних снага (као што бива с материјалним снагама). С тим загонетним, за сааа још неразјашњеним но интересантним појавима у области стварања може се везати и духовно, наследно сроцсгво што се опажа међу типовима уметника, почињући с Хомеровим, Езопови", потом Сервантесова јунака, па Шекспировим, Молијеро вим, Гетеовим и др. до типова нашега Тушина, Грибоједова и Гогоља закључно. Тај свет творачких типова има готово свој особит живот, своју историју, своју географију и етнографију и ма кад, вероватно, биће предметом интересантних филосефско -историјских критичких испитивања. Дон Кихот, Лир, Хамлет, Леди Магбет, Фалстаф, -Дон Жуан, Тартиф и други већ су створили у делима потоњих талената, читава сродна поколења. И једном ће се показати, на пример, да су многи савремени типови у жанру Чичитова, Хлестакова, Собакевића, Нозлрева само врсте разгранатог генеалошког дрвета Митрс фана, Скотинина, које ће се, од своје стране опет размножити у многе друге т. д. И мало ли би се што нашло у тим богатим и недирнутим рудницима ! Но оставимо то духовно сродство типова : ја са св^јим јунацима не тражим Олимп. Ја просго објашњавам свој поглед на своја рођена дела и жао ми је ако нисам успео да изразим у њима оно што сам видим. Можда и због тога, између осталог, моје личности неће изгпедати другима онакве каквим сам их ја схватао, што су сви ти портрети, типови сувише локални, из малог поволшког кута, и с тога нису свима читаоцима, расутим по разним крајевима простране Русије, блиско познати, а најзад можда и с тога што у њима струји много нечег блиског и сродног аутору, и приметно избија његова крвна љубав према њима. Да, можда је тако : доиста је аутор унео ту много личног, интимног тј свога и С(.бе самога. Није узалуд у једној историји руске литературе писаној у иностранству, у Француској, казано (колико се сећам, немајући књиге при руци) између осталог за ме, да сам писао срцем, а свестан ум, идеју аутор приписује другима и то сматра у уметности више личности, живописа и др. Речју, аутор нагиње своју критику у корист реализма. Дабогме да је реализам један „д главних основа уметности, али не онај реализам к >ји проповеда најновија школа на западу а делом и код нас.

Ко одбацује њену тежњу к истини и у уметнвсти и у животу ? Исти ги реалисти признају да су Хомер, Сервантес, Шекспир, Гете и други, а у нас, додајем ја, Фонвизин. Пушкин, Љермонтов, Гогољ тежили за истином, налазили је у природи, у животу и уносили у своја дела. Дакле далеко је то од новине. Треба ићи једино за природом, није потребно измишљавања, онога што није било, притеривања, извештачености, усиљавања, речју никакве лажи, проповедају нови реалисти. И дакако да они имају право ако под Фикцијом разумевају измишљавање онога што није било, и што је немогућно у природи и животу. Али то су исто говорили и радили и пре њих, у руској природној школи, која се јавила пре Француске. Шта још хоће нови реалисти присвајајући себи царство у уметности и у овом а мал те ке и у свим идућим вековима ? Они, колико се може разумети, чини се претендују на исте методе и путеве којима наука испитује природ/ и иде за истином, и одричу у уметничком тражењу истине таква средства као што су типичност, хумор, одричу све идеале, не признају потребном фантазију итд. Ево докле су дошли ! Цртај само приро ^у и живот онаквим какви су, веле они. Но зар тежња за идеалима, Фантазија нису такође органска својства човечје природе Па истину и природу сазнаје уметник тек помоћу фантазије. Научник ништа не ствара већ открива готову и у природи скривену истину, а уметник ствара слике сличне истине тј. посматрана истина реФлектује се у његовој фантазији и он преноси те рефлексе у своје дело. То ће тек бити уметничка истина. Дакле уметничка истина и истина стварностч нису једно исто. Појав пренесее у целини из живота у уметничко дело изгубиће истинитост стварности а неће постати уметничка истина. Метните упоредо два три факта из живота како су се догодили, изићи ће неверно, чак невероватно. Откуд то ? Управо отуда што уметник не слика директно с природе и из живота но ствара појаве сличне овима. У томе и јесте процес стварања. Та то је све азбука естетике, али променити ту азбуку немогућно је исто тако као променити саму уметност. Фантазија ће увек бити од помоћи уметникуЈа циљем његовим ма и несвесно, пасивно, скривено биће тежња за овим или оним идеалима па и, нпр., 31 усавршењем посматраних појава, заменом горега бољим. (свршиће СЕ) Павле Маринковић моли иријатеље, којима је послао књигу „за Јанка" а нису с њиме^ обрачун свршили, да му новац што пре попгљу.

Салржај : „Радмило" — .Монах" (песма) — Иодоф шчгска шкода" — „Бев рода и иорода" — „Љубавна гдила" — „Бол.е иха; аего никад"

ВлАСНИК : Ст. М. ВЕСЕЛИЗОВИћ — Штаипарија 0. Хоровица. — уредник Јанко М. ВЕСЕЛИНОВИћ.