Zvezda

144

БОЖЕ ПОМОЗИ

VI Не прође много а Секулића се радња опет отвори. Свет новрве са свију страна. По дванаест до петнаест момака радило је опет као и пре. Мара је као а прз готовила свима ручак и сви су заједнички седали с мајстором за сто да ручају и вечерају. Сима се није ни за длаку променио. Ништа није кадро пореметити његову добру вол>у, нити његову веру : да је човек саздан на овај свет добра ради, и да према томе треба добро и да чини. Он је и дал>е помагао сваког живог, па кад би му ко пребацио зато, он би му одговорио смешкајући се: — Ама посеј добро свуда, па се нећеш покајати! Само се на једном опазило да није више онај стари Сима — почео је штедити и остављати на страну. Кад га је Мара једном запитала што то чини, он јој рече : — Е, теби ћу да кажем, ти си мој прави друг и свакад си ми веровала! Видиш, Маро, ја трогаим онолико исто као и некад, само то не раеипам па механама, јер сам однемарио, него остављам овде не за ме и за те, него за оне што су потребити, што имају зубе као и ми и имају Бога у кога верују да пропасти неће. Ово овде чувам да њима помогнем. Је ли то паметно ? — Јесте, Симо. — Видиш, Маро! Да сам ја био џпмрија и одбијао људе од себе, ми би данас скапавали, можда, у најцрњој сиротињи. Али ја то нисам био. Прво сам хтео да будем поштен човек, на онда добар човек. И хвала Богу, Бог ми је дао и једно и друго. Једно нам је ускратио : немамо свога болећег. Шта ћеш — његова је воља најпреча! Али нам је дао све што човек може на земл.и пожелети ! Ово што имамо доста нам је, а имаће п онн после нас, п за њпх се ја бринем. И за дивно чудо, чега се год прихвати напреДује под његовом руком. Алп је п ргдио пеуморпо. Први је на но-