Zvezda

СТА1ЧЈ ЛАНИ

149

дајте, што мирише на сух босиљак. А мени то тако с ттко пада. Пада и греје, греје срце. Ево : Јесен дошла. Магла иада. Слана се већ с вечера хвата. Сутра је Св. Арханђел Михаило, коме се не кува пшеница јер је јоште жив. Слави мој теПа Јован. Стараје то кућа. Поред куће држи механу. Н сад пиће нигде боље, цена умерена. А код њега не виде човека пијана. Прозор се никад не разби, а камо ли што друго. „А тако и треба, вели мој теча, није механа да се у њој банчи, ломи, већ човек да живи." И заиста, код његаје све смишљено, тихо и темељито. Поштен је и чист као огледало. Не говори много, не брза, не плете се. Природа јака, вера искрена а душа неокаљана и чиста као извор планински. Жена му, моја тетка, добра, нема под небом жене мекшег срца. Заплачи само, па ето и ње где плаче и пружа ти, даје што има. Слатка моја тетка, са њеним окрулим, благим лицем, паметним и милим очима и устима увек на смех или плач ! Не беше просјака, циганина, који, ако ништа не напроси, а он да не пође к њој са сигурношћу, јер зна да га код ње свакад чека чаша ракије, сир, и ако је што преостало од ручка. Кажем механа им за људе, а кућа за сиротињу. А пород им здрав, па очи кремен. Гледаш, а око чисто, снага права и у сваком покрету здравље кипти и прелева се. Имали су четири сина, три кћери. Једна удата, друга умрла, а трећа још дете. Као што рекох, дошао Св. Арханђел а они славе. Још пред вече дошао најстарији им син код нас, донео „пангур 1 ' ракије и јабуку да нас позове на „славу" и вечеру. — Поздравио вас татко и мајка да довече, како мож да мож, дођете на славу. А ко сме да им не оде? На очи после да им не изи1>е. А кад мој отац не би отишао не би се знала слава. Његова је иесма била песма!... Још и сада, старији људи, другови му, кад ме виде, одмах питају да ли и ја певам, као он. Без