Zvezda

вр. 3

3

В Е 3 Д А

стр. 19

је чуо, да ће Немац заратити са Турчином, одмах се почео склањати или у збегове или гомилом прелазити на ону страну Саве и Дунава, јер је знао да ће главно ратиште бити Србија и да ће преко њих газити час једни, час други, као што је то неколико пута било до овога рата. Прелазећи преко Саве и Дунава склањаше свој иметак и своје породице на згодна места, а мушки способни за бој, на позив немачких власти уписиваше се у добровољце - фрајкорце (8ег1тсћеб Ргеукогрз). Међу тим Коча се најјаче истаче међу осталим устаничким вођама у Србији. Турци га се почеше јако плашити и жељаху да му се освете. С тога одмах ударе на Пањевац, ухвате му брата Николу, посеку са осталим одраслијим мушкарцима, а кућу запале. Докле су хватали људе умакне некако Николина жена Јованка, а снаха Кочина са две кћери, удатом В идосавом (Вицом) и малом Маром и седмомесечним синчићем БогиЛем, Дошавши близу Дунава она остави синчића Богића негде у кукурузу, и похита да преведе своје кћери и преда рођацима, који су раније били измакли и настанили се у Ковину и Баваништу. Неки су били отишли чак у Срем. Кад преда рођацима кћери, она се врати натраг, али сина не нађе где га је била сакрила 1 ) Онда се вратиу Пањевац на згаришге. Тамо је остала сама и живела после још неко време. У томе је већ настала зима. Коча је и даље нападао на Турке и светио им се. Немачка војска већ се прикупила према Сави и Дунаву дуж целе границе, која је била дугачка 1НО миља. Цела војска износила је 103 батаљона пешака, 172 ескадрона коњице и доста артил>ерије. Главна војска била је у Срему и Банату под фелдмаршалом Ласцијем. Српских добровољаца било је уз сваку немачку војску у Ердељу, у Славонији, а највише у Срему и Банату. Војска је била потпуно спремна и 9. фебруара 1788. године царски пуномоћни министар на Порти Хербарш Рашкеал (НеЛаг* КаШсеаО предао је акт Реис-ефендији. којим се објављује рат. И непријатељства су ускоро за тим отпочела,,

(НАСТАВИЋЕ СЕ)

1 ) Други неки рођаци, који су за њима бегали, наиђу на дете, познацу га, узму собом и преведу у Ваваниште. Одатле оду у Срем, у Руму, и ту малог Богића прими неки трговац Костиб. Богић ту одрасте, па прими и презиме свога добротвора. Доцније пређе у Земун, ту се ожени. Из овога брака 1813. рођена је Персида КостиЛева, удата Радивојевиб, баба по матери данашњег уредника „Нове Искре" г. Ристе Одавића. Све ове детаље прачала је сама П."рсида 1896. г. г. Драг. С. МилутнновиЛу, проф. Вел. Школе, што је он забележио, и пре неки дан мени саопштио, на чему нека му је хвала од моје стране.

ДВА ВОДЕНА ЦВЕТА — Сергије Нормански — Сигма. —

Пруд се одрони и Серјожа упаде у густ шушањ од нанесенога лишћа. Покушао је да плива, али није могао. И њега тада обухвати нешто хладно и мокро. Он махаше рукама, покушавајући да се ухвати за жиле од брезе. Снажним покретом једчим испаде му за руком, да се могао приближити жилама, и он се грчевито ухвати за слабе, блатњаве жиле и привуче се ближе брези. Кад се ухватио обема рукама за њено стабло, опазио је, како се она полако, заједно са гранама и са лишћем, клони паду. У тренутку помисли у себи, како ће кроз наткраће време све то да му падне на главу и још већма га спутати. И он затвори очи и стаде да чека тај час.. Он је у том тренутку гледао себе у топлој постељи, под меким покривачем. Мати се нагнула над њим и мипује га по глави. За тим угледа оца, са дугом, седом брадом, са строгим и озбиљним изразом лица, Па онда виде и врт, шуму, своја мила ником непозната места, и све страхотне часове својега живота, који су му се задржали у памети. Пред њим се брзо мењаху разне слике, он је просто јурио необичном брзином и у исто време осећао је, како му је блато почело да улази у уста. Он не хте да отвори очи, јерје и даљз хтео да глеца ова чудна виђења. Мало подаље, у блату, чу он снажан ^ход и шуштање траве, као да је скочала каква огромна жабетина. Он отвори очи и угледа чобанче Мићку, који скакашг вичући : — Господине, држ' се само ! Дижи се само у вис ! Сместа ћу те извући! Серјожа поче да се напреже те се, збиља, издигну нешто изнад површине. Мићка хитро скачући дотрча близу Серјоже, скиде са себе појас и баци му један крај да се ухвати. Серјожа га грчевито стиште. Појас се затегну. Мићка се одупре ногама и полако, пажљиво поче да ступа назад. Појас изгледаше, да ће се свакога тренутка прекинути. Серјожа се полагано испужа на пруд, одупирући се на ноге. Мићка га шчепа својим снажним рукама и однесе га на боров пањ, што беше ту у близини. Кад је Серјожа после устао, ноге му дрхтаху као прут, прса му се грчевато дизаху, и изгледаше му као да лете предмети око њега. Њзму се учини тако лако, тако необично пријатно, да затвори очи и поче да се тегли. За тим стаде да посматра себе и грохотом се насмеја : из његова капута, из чакшира и из ципела цурило је блато, у којем беше све неко ситно корење и лишће. Пред^њиме стајаше Мићка, смејући се на сав глас и трепћући очима. — Ти се, господине, у мал' не утопи ! — рече он. — Па, сад други пут немој да у ципелама и обучен дођеш овамо. Овде се није шалити ! Серјожа га ухвати за руку. — Мићка, ти мене избави и нека ти је хвала! — Него; да сам те оставио ваљ'да у блату, што ли?