Zvezda

ВР. 6

3 а Е 3 Д А

стр. 55

љах одмах на пробушену рупу и играње кликера и тако примих пару, али зато сам код куће био изгрђен. Сузамел је сад чешће долазио у Тромзе, или сам на свом чуну са бакаларом или другом ^којом рибом, или заједно са својим полубратом који је становао близу њега у Балсфјорду и женом овога Кајсом, која је изгледала да је врло лукава. То беше висока, мршава, права Квенкиња са црном капом на глави ; ход њен беше лаган, достојанствен. Лепа је била, али њено лице са ниским челом и нешто стиснутим усницама, око којих је играо неки особити, самодопадљиаи, тешко појмљиви осмејак, није имало лепа израза. Кајса и њен муж припадали су некој религиозно фантастичкој секти тамо на северу, секти ко : ој је у почетку и Сузамел припадао па и данас нагињао, у колико му је то његова природа допуштала. (наставиће се) ЉУБАВНИ ПРАЗНИК — 1ошз Верге! Сцена представља одају песникову. У њој је обичан бећарски намештај : луле, неколико извешталих слика, књиге, бисте и, с обзиром на месни обичај, столице, сто, диван... Вече је ; десет и по часова. Прозори, што гледају на Волтеров кеј, отворени су у пркос дувању северчеву у последњим данима октобарским. На дивану седи, или боље лежи, младић. Шта нас се тиче његово име ? То је ом, и чека њу. Он је увек чека. И покрај свих светих обећања својих, она још није дошла. Њега то боли. Ерај његових ноЈ-у леже девет до десет расклопљених и одбачених књига ; на столу рукопкси, запечаћена писма, неотвореке цигаре, једна чаша до половине напуњена вином и нетахнуто већ хладно јело. У пркос ветру, у пркос суморноме ваздуху по небу се осуле насмејане звезде, да би показале како небо никад не води рачуна о љубавничким болима. Тада беживотни гости овога некад веселога гнезда, неми другови песникови проговарају тихим, благим гласом да би ублажили његов јад. Расвлопљене књиге крај његових ногу. — Ја сам Шексгшр ! Ти си ме ово последњих дана много занемарио. Некада не би могао пропустити недељу дана а да се не разговориш са мном. Ти си тужан и не моћан ; врати се к мени, ја ћу ти казати тајне снаге и добра дела времена, Ходи, ја имам мелема што срце ввдају и душу очаравају. Ти си ме оставио исте оне ноћи када си у лудилу за игранком амо довео величанствену и заљубљену Дездемону, отргнуту од Отела. И сад ње ради очајаваш ! Ах, неверни створе као талас морски, поврати се к мени !... — Ја сам Бајрон! Говорио сам ти : сто пута је боље мртав бити но имати срце којим жена воли да се титра; јеси ли, бар, спреман да умреш?

— Ја сам Бомарше ! Прорицао сам ти, да је женама у крви да све варају ; ти ми ниси веровао, лаку ноћ !... — Ја сам Молијер ! — Ја сам Балзак ! — Ја сам Мисе ! Ходи к нама, а ми ћемо учинити да крв потече из срца твојег и сузе из очију твојих... Он. Оставите ме, ја немам шта да вам речем, и не бих вас могао послушати. На што ваша јадовања, хоће ли она ублажити моју безграничну тугу ?... Ах, радости душе моје, ти си ми својим пренежним гласићем казала: у седам часова, кунем ти се! Разни часовници. Један, два, три, четири, пет, шест, седам, осам, девет, цесет, једанаест. Једно недовршено писмо. Ја бејах мисао, пријатељска успомена о оном једном Леону, твојем пријатељу, тво;ем брату, који је неутешан, узнемирен и који, најзад, сумња. Већ је два месаца како си ме почео писати... Доврши ме сад, ти то можеш, прсти су ти слободни. Докле се ту упропашћујеш и трошиш у празним, бесплодним јадима, имао би времена да двадесет пута испуниш ову братску дужмост.' Ходи ! Тамо те љубе, овде те убијају. Рукопис једног романа Ја сам прва глава једне приповетке о неверности и лажи. Ходи ! Теби мора доћи надахн>ће. Ја сам Посао, ја сам Дужност, ја сам Позив, ја сам Будућност. Ти ме занемарујеш, а веруј ми, сутра ће бити одвећ касно. Више ти нећу говорити... Он. Па добро ! Ноћас... ако онадође... ја вам обећавам; али како можете захтевати, да сада држвм перо руком која дршће ? Једанаест часова и десет минута... Ох, да I невероватна мучења ! Чаша, до иола напуњена. Ходи к мени ! Ја сам мелем срцу васцеле Француске... Ја сам добро расположење, ја сам одважност, ја сам вештина свидети се. Мислиш ли, да си у стању очарати очи тим бледим лицем и натмуреним челом ? Ходи, ја ћу ти у поглед муњу ставити, а на усне песму... и ти ћеш бити срећан ! Лула, утуљена. Ја сам понизна друга најлепших твојих дана, у срећно, благословено време, у време рада и слободе кад ниси љубио. Ходи, ја ћу те одвести у заборав, у сан, у негдашња дубока маштања. Нећеш више у беснилу чупати ту плаву косу, коју је пољупцима обасипала твоја мајка и ти ћеш бити срећан ! Он.. Нећу ништа да заборављам, ни да спавам, ни да маштам, о осетљиви сведоци пропасти моје! Једанаест и по часова!... ЈБубави, шта сам ти згрешио ? Љубав. Ти, који се усуђујеш називати се слугом мојим и жртвом мојом, нећу да моје име мешаш са лажима та жене ни с понижењем срца својега ; то је љубави ради,