Zvezda

стр. 82

3 В Е 3 Д А

вр. 11

, Јест" — шаауташе му негато „али оиет не смеш баш тако на јуриш ! Ти заборављаш на оне твоје 'дугове и менице но новчаним заводима. Ако хоћеш да си човек на своме месту, ако хоћеш да јој ноносно можеш у очи цогледати, ти оедн иснлати своје дугове ; на иошто то учиншн слободао јој нриђи и рецн : Госпођице, ја сам сиромах човек, немам кућа и палата; али имам једио поштено име и солидну зараду, коју би могао са једном честитом женском поделити Ако ви немате ништа нротив моје лнчности, онда пођите за ме!" Њему се то доиаде. Заиста, зар он не би бао кадар малко се стегнути и иенлатити своје дугове? А то би било славио ! Онда би јој могао баш слободно ирићи. Има приличну нл&ту да може жеву издржавати а то му већ даје неко ираво.. Врати се опет столу и заседе. Замисли се и удари песницом о сто. — Гадео ! — рече. — Чим укорачиш у живот одмах се сусрећеш с таким нитањима ! Оду снови, жеље, идеали, све оде до ђаво а ! Не, не ! Ово је најпоштеније ! Да се ја мало стегнем па да исплатим своје дугове да ме бар тиме не би корела. И онда седе рачунати шта има дужан и колико му треба времееа да својом платом дугове исплати. У томе га иослу и подне затече. Рачун му се никако није доаадао, био је много дужан. Али решење беше стално : женити се неће ире него што дугове исилати. Заморен рачунањем и размишљањем крете се н* ручак. Мшао је тромо, оборене главе, а сунце припекло те му дос*ду још увећава. Није ни ручао честито, јело му није нријало. По ручку диже се у стан да се мало расхлади. И ушавши у хладовиту собу, рр.зазури се и прући но дивану. Али иоред све хладовине, осећао је како га нече његова невоља. „Баш сам у лудо строшио и време и новац ! Што ми је би.ло потребе да се толико задужујем ? Да сад тога дуга немам. ја бих друкчије говорио с њом; а овако?... Да ли да идем пред вече тамо?... — А, да идем, да идем ! — рече готово скочивши с дивана као да му неко нешто отима. — Нећу зар хтети да ме сматра као дивљака ! Идем ; али ћу се добро чувати од оних леиих очију да ме не занесу! Говорићу о свему и свачему, и свираћу и певаћу, само ћу избегавати рвзговор о јучерашњем дану!... И оживе јучерашњица. Они седе у хладу на зеленој трави, она до њега, бије Милана преко њега, и дотиче га својом снагом. и он гледа њеее малене ципелице... — Ех! — рече и устаде. Хтео је како одагнати те заногаљиве и примамљиве мисли, па оде баратати по књижницд... У гаест сахата тачно био је код Младеновића. Ту је и она с Маријом, само Милана не беше, а он је њега тражио. Али се држав храбро. Чак је хтео и отићи, али га Марија задржа.

— Па седите ! Милан ће одмах доћи. Ми вам ваљда нисмо досадне ? — Молим вас, гоепођице! Како би то .. Та ја... — Ондч — седиге! Он седе. А у себи иомисли: „ухватише ме ! А нисам требао седати!" Међу тим, и ачо је тако иомислио. у дубиеи дугае био је задовољан. — Како данас иосле јучерагањице? — уиита Марија. — Данас већ нисам задовољчн — рече он. Јучерагањи сам дан ировео тако славпо да га нећу никад заборавити ! И учини му се да га Савета иогледа некаквим нарочитим погледом. — Него могао се тај дан и мало незгодно свр гаати, а, Савета ? — Хвала г. Виловићу; али ја не знам гата би радила да он не нађе моју минђугау! Није то што је скуооцепо, него то ми је први девојачки дар од оца —- Немате иојма колико се радујем што је мени иала у део та срећа! Него, манимо то!.. — Мени данас све незгодно ! — рече Марија. — Врућина ми ; нема оног ветрића да заћарлија, аа мириса лиииног па оне хладне воде... — И мени — рече Савета. — Што бих. волела да имамо какве родбине где па селу, па тамо да одем с маЈком и проведем лето ! Јеете ли ви, г. Вилонићу били кад на еелу? — У селу сам рођен, госиођице. — Идете ли често ? — Не идем. Немам коме. Ја сам гироче. Како сам у детињству дошао овамо ту сам и остао. Ућутагае сви. Ое помисли у себи : ,.бар сам као иошген човек учинио своју дужност." — Јесу вам давно помрли родитељи ? — упита Савета с неким саучегаћем. — Давео. Мајку нисам ии запамтио, а оца врло мало. Узео ме учитељ и послао у Београд, ногато сам у селу свргаио основну гаколу. — И од то доба нисте игали никако у село. — Јесам, пре неколико година, кад сам постао пунолетап, отигаао сам да примим масу. — Дакле имате имања ? — Та каквог имања ! Имам четири дана орања и нешто окућнице под воћем. И зато имам захвалити моме стараоцу, учитељу. — Па шта сте урадили с имањем ? — Продали? — Не. Дао сам под кирију. А у себи помисли : ,.ала ме ова испитује!" — Па, ето, ви оиет имате куд! Имате лепо своје имање. Он се насмеја. — Нисам знао да умете и пецкати ! — рече јој. — Боже сачувај! Од мене је далеко и свака помисао ! У чему ви налазите увреду? — Ви. . тако богата, па говориге о неком моме имању!