Zvezda

вр. 20

3 В Е 3 Д А

стр . 157

лансиона да је Тереза синоћ изненада отпутовала са шведским профзсором Свендсоном из Лунда и његовом децом. Госпођа се с^ешила говорећи о „П ргоГеззоге." То му се није допало. Још један непријатан тон у Фиренци ! Последње дане осуства провео је у Перуђи и уживаше — осем у врлинама изврсно уређеног хотела —још ;у уметничким делима, којима се од увек тешио после разочарања у животу. За тим се врати у Берлин, где му је каријера истом ■брзином напредовала као и болест његова срца. % Из банкротства своје љубави обоје су ипак нешто спасли : своју преписку! Не одмах, али полако она доби опет своје право. На неколико месеца после пута у Фиренцу, пошто је узалуд ишчекивао вести од Терезе, напише Цззар писмо шведском професору, чије је име добро упамтио, у ком <га је бираним речима питао за Терезу. Професор одговори да је адреса Терезина адреса његове жене и да су се пре три месеца венчали у Швајцарској. У први мах је плануо, потом се покори судбини. Писао јој је, али овај пут без прекора. Послао јој четири писма и није добио одговзр, али на пето му је ипак одговорила. Тврдила је да је „неизмерно срећна". Али је претерала. Професор, који је био чувен астроном, много се више бавио звездама на небу него очима своје жене. То јој је било по вољи. Он није припадао људима, који се воле. Али је била заљубљена у оно четворо деце, ради њих је и оца узела, у она четири плавокоса, јасних очију Шведића, до крајности напуштена без мајке, што су путовала оц града до града и верала се са планине на планину. Та су деца пружала неисцрпни материјал за васпитне пожуде, а педагогика је била Терезина слабост од како је изгубила глас. Није се осећала срећном али готово рећи задовољном. Време пролазаше. Цезарове младости одавно је нестало. Што је бивао старијим, је сзе чешће осећао како се младост свети за то што је није довољно ценио, што није умео никад да се уздигне до висине њеног осећања. Колико би га пута— изазвана песмом, разговором, љубавним паром, поред ког би прошао с вечери улицом — обузела туга за љубављу, поз1:а1д1а сГ атог... Терези је разуме се, тврдио да је „ссећан", али је само подносио живот. Састати се нису желели ни он ни она. Она је знала да би ју састанак само још више растројио ; он јој опет није могао потпуно да опрости успомену на Фиренцу, што му је тада начинила сцену. Сцене су за њега биле нешто најужасније. Њихова преписка једрила је под заставом пријатељства — сасвим као у почетку. Писали су једно другом естетичка писма о уметности, литератури и философији. Какво незаконито „ти" није више никад залутало у његове врсте.

Астрономније имао ништа против овог односа своје жене. Комете су га много више занимале него у даљ.ину заблуделе мисли његове жене... Једног дана стојала је Тереза на прозору своје куће и гледала саљалачки доле ка улице Лунда. У светлом пролећу љуљале се зелене липе око старе цркве. ЈСтуденти у белим капама певали су неку песму. Мислила је на Цезара. То је чинила сваког пролећа кад се приближавали дани проведени у Фиренци, погребни дани њене љубави... Размишљала је о преписци, у ко;ој су се узајамно обмањивали о својој срећи и уображавали да су добри стари пријатељи. Ковчежић с његовим писми«а лежао је поред ње. Тад јој паде на памет да та писма измери, шале ради, да прекрати време... Донесе вагу, покупи све врвцом увезаче пакетиће, један за другим. Мерили су осам и четврт килограма ! Она је уздисала. Осам и четврт килограма артије не вреде промашена живота... ОКТОБАРСКА НОЋ — А1Ггес1 <1е Миззе*; Лесник. Бол од којег сам патио ишчезао је као сан. То далеко сећање могу упоредити са лаком маглом, коју зора разгони, и које са росом нестаје. Муза. Шта ти је било, о песниче мој ! Каква ли је то потајна патња, која те је тако друго од мене растављала ? Ах! какав ли је то бол, који ја још не познајем, а због којег сам тако дуго плакала ? Песнитс. То је једна обична болест коју сви људи знају; али кад осетимо и најмање бола у души, ми, бедни људи, мислимо, да нико пре нас није то патио. Муза. Нема обичнога бола сем у обичних душа. Пријатељу, отвори данас душу своју и откри ми тужку тајну срца свога! Веруј ми, имај поверења у мени ; строги бог мира је брат Смрти ; тужећи се, човек се може утешити и понекад нас једна реч може да одврати од кајања и гриже савести. Лесник. Ако баш морам сада да говорим о својем болу, не знаи, каквим бих га иуеном могао назвати ; да ли љ.убављу, лудошћу. поноситошћу ичи искуством ? Па и ако нико на свету неће иматл користи од тога, ипак ћу ти приповедити ту повест, када сио овако сами поред камина. Узми ону лиру, приђч и пусти, не^а се моје сећање буди лагано уза звуке твојих акорда. Му >а. Пре но што почнеш своје јаде, реци, јеси ли их преболео, песничз ? Знај, да данас треба да говориш беа