Zvezda

в о - ј:, а

17

није повредио и успео је да се иолако искобеља и изиђе на обалу. Док се доле разлегаше кукњава и лелек, или се чујаше потмуло стењање. он сеђаше непомичан. Ћути само и мисли. Неки доле угрувани и расрђени почеше га и псовати, али се он ни на то не осврташе. Који су се срећније скотрљали и зауставили се где на џбун, или дрво, почеше с муком излазити из јаруге. Неко сломио. ногу, неко руку, неко разбио главу, па га крв залила по лицу. Како ко, тек нико читав сем вођа. Гледају вођу мрко, попреко и стењу од бола, а вођ ни главе да дигне. Ћути и мисли као сваки мудрац! Прошло је још времена. Број путника све мањи и мањи. Сваки дан однесе по неког: неки су напустили такви пут и враћали се натрат. Од великог броја путника заостаде још дваестак. Сваком се очајање и сумња огледа на мршаву, изнемоглу лицу од напора и глади, али нико ништа више не говори. Иуте као и вођа и иду. Чак и онај ватрени говорник маје очајно главом. Тежак је то пут био. Из дана у дан се и од ових поче број смањивати и остаде десетак друга. Лица још очајнија, а целим путем се, место разговора, чује кукање и јечање. Сад више беху наказе него људи. Иду на штакама, обесили руке о мараме, што су везане око врата. На глави сила од превоја, облога, тиФтика. И ако би баш и хтели приносити нове жртве, нису могли, јер на телу готово и не беше места за нове ране и убој. Изгубили су већ и веру и надање и ови најодважнији и најчвшћи, али иду ипак даље, то јест мичу се на неки начин са тешким напорима уз кукање и стењање Звезда, Књига III. Св. I. 2