Zvezda

АНТЕ СТАРЧЕВИЋ, И МОМЗЕН

321

љубави живео. Анта Старчевић се дакле разликује од Момзена тиме, што је проповедао насиље и мржњу не против туђинског племена, већ против једног дела истог народа. У Чешкој и код других Словена за дуго се није знао прави смер Старчевићизма. Те и ако је Старчевићизам у пуном смислу речи одрицање словенске мисли, ипак је за дуго сматран као идол у храму наше словенске идиле. Ми смо се до душе поодавно уверили, да није „све лепо што је наше," те смо зато почели подвргавати много штошта свога критици, али да подвргнемо критици живот и односе оеталих Словена, то је био у неку руку грех. Ми смо Словене само волели и претпостављали смо пре да нигпта о њима не разбирамо, да ншпта о њима не знамо, него ли да дозволимо да и код њих није све рајски савршено и безпогрешно. А како је лабава и бесциљна таква „љубав" ако у опште тај нејасни осећај заслужује то леио име! Пређе се словенска љубав заснивала једино на узајамном непознавању. Један Словен правио је о другоме илузије, које су на његову жалост ишчезавале, чим је до њих допрла искра светлости, трунак истине. Непознавање. незнање, били су дакле основ те словенске љубави; она је личила биљци, пораслој у мрачном подруму, која је тим самим осуђена била да не може цветати нити род заметнути, да ником дакле не .пружи ни радости ни користи. Па ни сви Словени нису волели све Словене. Неки су свим срцем приоеули где којим Словенима, па су добродушно и вољно усвојили чак и њихове предрасуде против других Словена, шта више често су их и надмашивали у предрасудама. Заволети Пољаке значило је код тих наших Словена то исто што и одобравати њихове поступке у свима спорним случајевима, које су кад год имали и које и данас имају с Русима, а Русе међутим осудити као варваре, који су из пакости и назадњаштва спречили, да Звезда, Књига IV. Св. III. п IV. 21