Zvezda

АНТЕ СТАРЧЕВИТ1 И МОМЗЕН

329

к°јв су знала и мала деца, само Анте Старчевић није ни појма имао о њима. У предговору свог списа „о Славосерској Пасмини (1876), безазорно признаје то своје незнање. На једном месту каже : „Пролетос су ми причали пријатељи, да су Турски Славосерби (Серби у Босни и Херцеговини), не могући чинити већих зала, почели изазивати бојеве и измишљавати победе, пљачкати и убијати, а кривицу за то варварство бацати на Мухамеданце. С таквим гнусним поступцима устаника слаже се само слична „пасмина" у Русији, Турској и АустриЈИ и жели им среће и успеха; остала Европа, која им је наклоњена, или их непознаје или је поткупљена." Толико је Анте Старчевић знао за велики покрет за ослобођење читаву годину дана по устанку Херцеговачком, и пред саму објаву рата Турцима од стране Србије и Црне Горе а доцније и Русије! Цела Европа бавила се догађајима на Балкану, само Анте Старчевић није ништа знао, а кад је ипак нешто о њима сазнао, није прекорео себе што да све то не зна, већ је осудио европске народе, који не мрзе оне, које он мрзи! А „пријатељи" који га истичу као идола, нису се сажалили над њиме те да га за времена упознају с догађајима, већ су то учинили тек онда, кад су мислили да је настао тренутак да га треба истаћи као непомирљивог противннка „Славосерба" јер су уверени били да су настали већ дани српског ослобођења и остварења вековних нада. „Славосерби" „злонамерни устаници" доживели су тада неко разочарање, које од тог времена непрекидно расте. Услед таквог држања и поступања Старчевићанска секира, која се тада зарила у српско месо и данас тамо стоји заривена. Ту секиру држале су руке Анте Старчевића, али је њима руковала невидљива сила, која је сакривена стајала иза леђа његових „пријатеља."