Zvezda

350

3 В Е 3 Д А

која највећим делом нема никакве везе са старинским срп■ским јелима и пићима, сем те, што их је правио човек, који је та јела и пића могао јести и гшти, има погрешних објашњења. Нпр. оуца и каблић нису од једноставна дрвета; дебе такође, а ако и тога где год има, то је само изузетак. Величина његова није од г /2—2^/2 кг. већ иде и до десет килограма. Крбуља се не употреб,л.ава за кување, већ обично за воће, а зими за оставу разних ситница. Оне се најчешће праве од смрчеве коре. За чунове, кошнице, бадањ, пећи и пушнице, које понајвише простора у овој глави заузимају, не налазим никако разлога да буду увршћени у „Старинска српска јела и пића." Да би се ваљда јача логична веза постигла и тема што исцрпније обухватила, г. Тројановић није пропустио унети у ову главу и овакве пасусе : „Зидари Осаћани сад долазе из Босне у Србију а пре су јамачно ишли даље, што сведоче разне речи у њиховом конвенционалном мајсторском језику, којим они говоре само између себе да пх не би други ко разумео, јер у том тајном језику има речи маџарских и арнаутских," или: „Здеполци иду као косачи и жетеоци чак у села око Цариграда и т. д. (стр. 10). Кад човек стави себи у задатак опис старинских српских јела и пића, онда онис куће и кућишта може сасвим изостати. Кућа, као грађевина са двориштем и осталим зградама у њему има велику историју и знатну литературу, због чега потребује нарочиту студију, Г. Тројановићу је недостајало и једно и друго. Код њега је кућа исписана на челу једне главе али тако да се скоро нигде више не помене. Није моје да говорим овде опширно о кући, већ само напомињем, да српска кућа пружа материјала за повеће делце, и то делце, које би радо читао не само стручњак етнограф, него и читалац, који воли само забавну лектиру. Два огњишта : једно из Јасепице а друго из белопавлићске нахије била су мало боље среће. ЕБих је опи-