Zvezda

ЕТНОГРАФИ.ЈА У СРБИ.ЈИ

351

сао онако, како му је саопштено или како их је сам на лицу места видео. Ништа им није изоставио али ни своје додао. Ово последње даје ми повода мислити да он није пој.мио етнографско значење огњишта. Није нам шта више казао ни где лежи огњиште у српској кући. То је ситница али, у етнографском погледу ипак врло важна околност. Немци виде у облику и конструкцији њиховог огњишта један виши степен културе према словенским народима, па често на то са неком врстом поноса указују.' Положај пак огњишта стоји код њих у јакој вези са нарочитим типовима кућа (нарочито код саксонске куће), а то ће бити донекле случај и код нас. О томе нам је требао г. Тројановић писати. Прелазећи у читању на главу, која говори о усевима по српским земљама, жетви и вршидби, добијамо још више уверења о пишчевој површпости. Он нам је овде у кратко набрајао само врсте жита, које се данас у српском народу троше а међу тим много је природније и важније било да нам је изнео неколико макар и сиромашних података о усевима, жетви и врптидби из доба старе српске државе. Из њих би смо дознали о тадањим врстама жита, о њиховој уиотреби, о начину сејања, о жетви и вршпдбп. Сравнивши у овом погледу тадашње са данашњим временом могли би смо вјхло много дознати. У колико би се показало да данас имамо више врста жита разног поврћа и баштенских усева, затим у колико је савршенији начин жетве и вршидбе, него у старо време, у толико би смо стајали данас културно више од наших старих из старе српске државе. Место тога г. Тројановић набраја Бонифација и Маврићија, Инде и Кпнезе, Келте и Римљане а нигде старе Србе и њихову земљорадњу. Интересантно је, што код њега усеви; пасуљ, боб, грашак, купус, патлиџани, паприке, бостан, разни лукови и корење и т. д. не постоје не само у „старинско" време