Zvezda

ЕТНОГРАФИЈА У СРБИЈИ

357

зато није ни одговорио на једну оиравдано жучну критику од Бг. М. Васића, штампану у „Бранкову Колу" за месец Јули од прошле године.

Сриске старине , од С. Тројановића („Искра" Бр. 13 и 14) садрже једну малу расправицу о двема старинским капама: „Фрижанској капи" (роги) и тарпошу и о кики код Срба. Интересантног и етнограФСки научног има овде само онолико. у колико се парафразира један чланак од г. Ћ. Трухелке, који је штампан у четвртој свесци УПз8еп8сћа11;1гс11е МЈИеИипдеп апа ВовпЈеп ип<1 <1ег Негге^ОЋчпа, а који такође говори о „фрижанској капи". Пада у очи да г. Тројаиовић и овде као и иначе избегава да наведе литературу с којом се служи. То чини чак и онда, кад узима од других читаве реченице и износи их под својим именом. Такових има у овом чланку неколико. Имена „фрижанска капа" и рога о којима се овде највише говори узета су такође од г. Трухелке. Г. Тројановићу припада у заслугу једино то, што је дознао да се ова капа у Подрнњу зове врљина. Но и то изгледа донекле сумњиво, јер Вук у своме рјечнику са речју ор.љина, а то ће бити по свој прилици исто што и врљина, означава женску кану из нахије рудничке, „која стоји на врх главе као коњско копито", дакле сасвим другачијег облика од роге. 0 тариошу саоиштио иам је г. ТројановиК иод својим ■именом од речи до речи само оно, што о њему говори Вук у рјечнику. Из пијетета према овом многозаслужном и неумрлом раднику требао је оставити да остане и даље Вуку Вуково, јер ако тако и даље продужимо, дочекаћемо да видимо Вука у његовим новопрештампаним делима као плагијатора а нас као праве ауторе. Г. Тројановићевог има о тарпошу само толико. што је у преписивању место