Zvezda

396

3 В Е 3 Д А

радости овога лудака, да би му у толико сигурније увеКала љегову замисао. Али је у толико већа била њена зачуђеност кад виде, да у колико је она своју улогу добро играла, у толико је он, као њена жртва, био искренпји. Он није изигравао господара, но је у истини и био и непоколебљиво је веровао да и јесте. Она се загледа у љега, како мирно и достојанствено, као једна од ових статуа из атријума, стоји и савлађује своје узоуђење. „Виолантила," најзад јој ироговори, „па и твоји иретци бејаху племенита рода, ничега се не бој, ти припадаш мени, теби се неће деспти ништа зло. Ослободићу те, и још данас ће то бити, јер ти си ми прва у мојој кући узвикнула „8а1уе." ти прва имаш права на моју милост." Виолантилине усне задрхташе, очи засветлише, морала се уздржати, да не прсне у смех. „Милоот, само милост !" узвикну најзад горко. „Да, милост! Али моја милост према теби у толико је већа, што је племе Фабија надмашнпје нада свима осталима. Ја те љубим, Виолантила, љубио сам те још у времену мога понижења. Ти ћеш бити моме срцу најближа. Еао ослобођену хоћу да те уведем у мој дом, где ћеш владати." „Господару, Господару !" муцала је робиња. „Ми ћемо засновати ново племе, нека се поврате дани славне прошлости, а стабло Хераклеово опет ће процветати." Од једном се Стихусу учини као да чује неки уздржани смех, али се застиде од своје слабости. „Дакле толнко ли те је застрашио дуги живот у сиромаштини и беди и ропству, да ти сам и сад још дрхћеш и сумњаш ?" говорио је самоме себи. Али се сад заиста покретоше зидови са вавилонским тапетом, по ходницима одјекиваху корацп. Слуге што долажаху, позваше полу-занесенога, да им сљедује. Размакоше се тешки теписи украшени фигурама и он гледаше у разно обојени, сунцем обасјани перистилијум са лејама ружа и каранфила, жбуњем мирти и палми. У даљини, сасвим позади пз неке удаљене сале чуојевесело смејање, лупу тањира, музику и певање. То бејаше опет неки други свет. Морао је себи прво опет да предочи да је био гост Фабијеве куће. Богато окићене гривнама и минђушама, мавританске слуге, чији кораци изумираху по теписима, одведоше га у богато окићену свечану салу, која је била чак до позлаћене таванице украшена шареним мозаиком од мермера. Ту виде где многобројно весело