Zvezda

с Е Љ д к 41 — Није само на њега. има ту пуно. ТГГесторица само из нашега села. Хвала Богу те га оженисмо, те нам бар ово дете оста ту, на иослу. А иосле, није ни то до века ! Доћи ће и он. иа ће стићи и Милутин. Мало ћемо се промучити, али нека само Бог да здравља па ће све добро бити ! Моли се ти само Вогу ! . . . — Ти само зато жалиш што га од посла одводе ! — ГЈа, Станице, и то јесте ! Шта ће нам и имање ако га нема ко радити ! Али не жалим ја само зато. Зар ти мислиш да је мени мило отурити своје дете од себе ? Ко зна шта носи дан а шта ноћ ! Смртни смо. Зар ти мислиш да мени би било мило склопити очи. а да га не видим крај себе ? Немој грешити душу ! Она ућута. Мирка се врати носећи ведрицу иуну воде. Метну ведрицу на полицу, узе кутао, плакну га, захвати мало воде и пљуену на ватру, па онда захвати наново те га пружи Степану. Он се наии и врати јој скоро празан котао бришући бркове. — Умрех од жеђи! Осушило ми се грло па једва говорим ! На то му нико не одговори него опет заћуташе . . . Он опет оборио главу те се предаде својим мислима. Вече се већ спустило. Пламен са огњишта осветљаваше кућу и укућане. Станица је само крила главу послујући то у овом то у оном ћошку да јој не би сузе опазили. У тај мах Рајко бану у кућу. Пошто назва Бога, узе столичицу те се и он примаче огњишту. — Што се ти толико задржа? упита га отац. — Био сам код бате Вилипа; после одем до попе и учитеља те се поздравим. —- Јеси говорио што учитељу о Милутину? — Нисам. Био код њега комшија Новак, па не хтедох пред њим. Онако смо разговарали. Новак пуно прича. — Шта прича?