Zvezda

42

— Па онако.... кад је он био у солдатима. Стенан рече да се постави синија. Мирка одмах оде долапу те стаде прибирати судове. Није много прошло а вечера се пушила на синији. те сви седоше да вечерају. Али разговор никако да се отпочне. Свако се предало својим мислима. Степан је гледао Рајка онако. протегљаста, његову лепу главу коју је тек наусница гариле. па је мислио: ,,Боже ! НГта ли је све суђено овоме детету ? 1Г1та ли ће оно преко главе претурити ?... И што сад да иде, сада, кад је дорастао до снаге, кад се оженио и окућио, кад је свикао послове п стигао да помогне?. .. Што? Зар је то иравда ? Ја гајио и хранио, па — ха ! да рекнем : Боже помози ! — а они га лепо за руку па хајд' у војнике ! ' ... И све му се чинило да му је неко нешто отео, да му је лепо свезао руке и заиушио усга, па му се није дао ни бранити ни кукати. Та мучаљивост узбуни Рајка — ЈПта је, по Богу брате, те сте ућутали ! П1то не разговарате штогод ? — Па разговарали смо, рано, до мало час. — Шта је, брате ! Идем — идем ! На мени ни постало ни нестало. Зар не треба нашој земљи војника да је бране ? Ово је наше, што оно кажу, отечество, а за своје отечество треба сви да изгинемо. — :Отиоче,: Рајко да их теши речима што је тих дана овде онде чуо. Зар има што лепше него бити војник ? Ето комшија Новак. Шта је он само света прошао : био је чак у Крагујевцу и видео.... чисго да не верујеш шта је све видео. Био је и у Ваљеву. Па још у војсци је и књигу изучио. И мени вели : „Јеси чуо, Рајко ! Ако ти будеш слудовао па не будеш хтео учити, онда ниси ништа ! „А зар тамо имашкола ?" — питам ја. — „ Ја где је! Што год хоћехтх