Zvezda

е г: л. л к 43 можеш у војсци изучити. Шта је мане мени ? Ја ето, хвала Богу, одам се књизи па — цанас сам писар у општини !... г Ги страхујеш и за њиву, и за марвинче, а ја — сербез ! Мени се моје зна ! Мој месец град не бије !" Г1а јест! Право и вели ! Што да и ја тамо не учим! Седнем лепо кроз пола године па кад вам накитим књигу !... Станица се заплака. — Благо мајци ! — рече. — Хвала је Богу те ти је дао расположено срце ! рече Степан. — Добро, сине, ако ! Ја волим што си расположен и што се умеш сам разговарати ! Ми ћемо ти јављати све шта је и како је овамо. — А ја ћу вама опет како је мени. Кад довршише вечеру, Мирка диже синију, шчисти мрве уз огњиште, па приђе свекру да га изује. Милутин се диже те оде спавати. Степан и Рајко остадоше седећи крај ватре, а жене још успремаху по кући и долапу. Рајко као да се одушевио војском. Он је непрестано разговарао све о војничким стварима, видело се по свему да му је Новак напунио главу. — Нека само Бог да здравља, па дођем до године. На мени војничко руво, па сабља ! Ја идем, а она само чини : звец! звец! звец ! — а наши сељаци стали па гледе. А сељаци из ових села питају : Чији је оно солдат? — „Степанов." — „Ког Степана?" — „Степана Игњатовића !"... — Знам, знам, али шта ћеш ти дотле муке видети ? ! — Е, тајо, без муке, Бога ми, нема ништа. Без муке нисам научио ни орати, ни копати, ни косити. — Оно тако је ! Станица нриђе огњишту, узе столичицу иа седе уз Рајка и загрли га. — Моја лепа кућо ! Мој лепи разговоре ! А.т не знаш ти како је мени ! Ја, болан, ја сутра нећу моћи мрве