Zvezda

С Е ЈБ А К

49

.,Деде да ја мало одмакнем !" — помисли он и пожури Али она не заостаје него убарабарила па с њим напоредо. „О, анатема је било ! ала та ради !" — поче јој се он дивити. Није чуо ни подвикивања. ни шале, само се журио да не заостане за Мирком, и чудио се како она ни часка не застаде да бар одане. — Ужина ! Уја, ево ужине ! повикаше са свију страна. Све ти то забаци срп на раме и потрча у хладове да место ухвати. Он рече Мирки : — Алал ти вера! Жестоко радиш! -— И ти, вала — вели му она и погледа га својим великим црним очима. Њега као да нека мека рука помилова по образима, тако му би од њена ногледа. — Ех ја! Па ја тако већ радим свакад — рече јој. — И ја. И онда заћуташе па најлак одоше ужинати. По ужини они се опет нађоше једно крај другога. — Волим ти то што не просипаш него купиш сваки влат! — рече јој он скидајући срп с рамена. — Бога ми, било би од мене триста чуда да то урадим, па да за мојим трагом пође „бата" (отац). — И мој ти је таја таки! Деде, Боже помози! И опет падоше на посао. Јопт је сунце било с копља, а већ њива беше дигнута. Снопље повезано и садевено у крстине. Сав се народ диже домаћиновој кући где се спремала господска вечера. Диже се песма до неба. Рајко и Мирка иђаху најлак једно поред другог и разговараху. Он је њој причао о својим њивама, колико су жита нашли, колико се нада да ће кукуруза набрати, о своме таји и матери; а она њему опет о својима. о своЗвезда, Књига III. Св. I. 4