Zvezda

64

3 В Е 3 Д А

— О, чедо моје мило ! Како ћу уставити сузе, кад ми саме лију од очију? Провела сам с њим своје весело, младо доба у миру и у љубави, иа ето дочеках да сад нод своју старост останем сирота ! Куд се год осврнем, синко, било по кући, било но вотњнку, било по дворишту г све ме на њега подсећа. — Нано, мени ваља ићи на рад, вели јој Тимош. Хајде да те одведем до суседе Хане, ако ти је тешко остати овде самој. — Па добро, добро, мој соколе сиви! Хајдемо до Хане, сине. И Хана беше удовица, као и она 7 а имађаше кћер јединицу, звали су је Хима. Била је то лепа девојка, као леп цветак. а ока сјајна и весела. Хима је одрасла заједно с Тимошем, као брат и сестра. Заједно су се играли, заједно и зло подносили, све заједно и пазећи се. А кад су већ одрасли, заволели су се од свег срца. Ако се деси те Тимош не види Химу један дан, већ му је некако необично ; а и она лије девојачке сузе, кад не види свога црнооког јарана. Стари су то опазили, па су рекли: „Нека их, нек се пазе деца ; може дати Бог и да се узму. Бићемо пријатељи." А зар ти је мало било момака што су пристајали за Химом као опчињени ? Кад год она изиђе на вратнице ето их одмах ; али поносита девојка прође поред њих, а не погледа ни једног. Н>ој је на уму био само црнооки Тимош, њега она погледа и чека, и јутром и вечером. Не буде ли га њу туга обузме ; угледа ли га — весела је и радосна, и све јој се мили на свету. II Прича нам стара бака о тим људима, као год да их ту гледа, а сама вели како је то било давно, врло давно. Преде, иа нам гтрича :