Zvezda

ч и н и

65

Кажу, да на свету не бива без зла, на ни Химу није минуо зао удес. Нема Тимоша једно вече, нема га ни друго, ни треће. Не спава Хима, хода по свом вртићу, хода и гази мирисаво цвеће које је својом руком садила и залевала ; ни за што не мари, јер јој њено искрено и верно срце тшнти велика туга и јад. Већ почиње свитати. Иде Тимош улицом, весео је, упутио се право својој кући. Истрча Хима иред њега, заустави га, па му вели : — Реци ми бар речцу једну ! Не би те ни јуче, ни прекјуче. Ако не мариш више за ме, кажи ми право ! — О, девојко, девојко ! вели јој Тимош. — како ми те жао ! Али ти морам казати твој зао удес : није нам суђено да се узмемо. — Није суђено ? ! Ваљда си нашао другу, лепшу од мене ? Можда те она воли од срца, као ја ? Па кажи мп чија је ? Кад због ње пропада моја младост, хоћу бар да је видим каква је ! — Не срди се на њу, Химо ! То је скромна и добра девојка. А уз то је сиротица. — Та то је Олена Бондаривна ! Она, је ли ? Њо.ј ли ти идеш свако вече ? Ја хоћу овде да исплачем очи своје, свет ми омрзну, а ти с њом љубав проводиш ! Еј, туго моја ! јаде мој ненадни ! Наумио си ваљда и да се ожениш њом ? — У недељу ћу послати просиоце. — Та 1пто хиташ тако ? Можда ти то неће бити на добро. — Не слути ми зла, злосрећна девојко ! — Чуј, Тимошу ! Прођи се моје супарнице. Прођи је се, ако ниси рад да се до века кајеш! Кајаћеш се, али ће бити доцкан ! Звезда, Књига ПГ. Св. I. 5