Zvezda

88

3 В Е 3 Д А

— Хоћеш ли штогод ? — запиткиваше је Ђовани, пришав јој и отиративши је до врата. — Не, — одговори. — Хтедох... хтела сам да видим јеси ли сам. Али остави за собом онај јаки зкенски мирис који га опија, изазива му несвестицу и не допушта му да више ради. Затим, после три дана, опет уђе одлучно у тренутку кад је Ђовани хтео изићи ради некога важног посла. — Чујеш ! — рече му, држећи га за руку и гледајући га у очи својим великим погледом... — Немој ми одрећи ! Ђовани осети да омекшава до костију и мораде сести на најближу столиду. Климну главом одобрајући, и чекаше да говори. Она му тада седе на колена. — Слушај ! — поче говорити. — Чини са мном што хоћеш. Нећу ти више чинити непријатности ... Била сам луда... Опростићеш ми, ти си тако добар... Али су потребне три хиљиде Франака, и то баш данас, кроз два сата !... Немој ми одрећи !... Кројачица... лиФеранти... неке менице ... разумеш. И заиста, није јој рекао : не! Гледао ју је немо, а збуњен овом тражњом коју, знао је, не може потпунце задовољити тако брзо као што је она хтела. — Али ако бих донустио, — мислио је, — да ми се измакне ова нрилика која ми ју понова враћа у наручја, да ли бих је могао опет дочекати? А та га је мисао плашила. Она седе на столицу да поврати дах, док он преметаше по једном ковчежићу, у најтамнијем углу собе. И кад га виде где се враћа бројећи банчине новчанице, жуте и црвене, што их држаше у рукама, притрча му у сусрет и пољуби га у чело. Ђовани хтеде говорити, али му она ласкаво запуши уста.