Zvezda

89

— Требало би се извинити што јој не дадох више ! А она наби новчанице у шпаг : очи јој пливаху у изванредном задовољетву, руке се тресијаху од узбуђења. образи пламтијаху под одблеском злаћене јој косе, а усне •се грчевито скупиле услед постигнуте победе.

Идући улицом Ђовани нестрпљиво отериваше од себе досадну мугаицу размишљања, која зузукаше око њега поводом ових трију хиљада лира... — Али то је први пут да тражи од мене новаца ! Сем тога на који је начин то затражила !... Ко зна ?. .. Не, није она рђава. Можда, кад бих је умео руководити!. .. А овог пута, шта више, знаци су оздрављена заиста иоуздани. И издизатпе главу, надимаше плућа да би могао боље удисати свежи ваздух што долази из јавних паркова, који су се наоколо смешили на њ својим мањолијама, ливанеким кедровима и расцветаним стазицама. — Како бих био срећан да сам могао онога часа узети те три хиљаде лира и метнути јој у руку ! Но ипак је знао врло добро камо да иде и да нађе остатак новца, с тога је био миран. Ах ! оне ведре плаве очи, оне мекане пурпурне уснице, оно обиље плавих власи, чинили су да се у његову срцу распламти сунце лепше од онога што расипаше своје златно зрачно прамење на зелене ливаде и жуто-пра шне путеве. Нешто је иевалб у њему, много умилније од чизова и конопљарки, што цвркућу међ лишћем дивљих кестенова у бризгавој оној светлоети. Било му је хитно па ипак је оклевао. Нек причекају! Он хоће да ужива потпуно у овоме весељу што се изнеда разбукта у њему, кад му се најмање надао.