Borba, 20. 04. 1974., str. 13
х
ПОЗОРИШНЕ ДИЛЕМЕ
Сваком оном ко се икад бавио позоришном критиком или публи цистиком, мора бити познато да је о глумцима најлепше, али и најтеже писати: најлешше је кад
треба писати о некој изванредној
креацији, нимало лако кад треба говорити о неком њиховом прома шају или неуспеху. Глумци су, наиме, свет толико усредсређен на свој посао, толико у њега заљубљен, да им се чини немогуће да постоји неко ко ће њиховој ро ли приступити са мање одушевље ња или љубави од њих самих. Глумци имају ту срећу да их сви воле јер их не разумеју до краја и ту несрећу да их покушавају да зумети на начин који њих никако не чини срећним; писати о глумцима увек је помало узалудчо. баш као што је узалудно писати о нечему што човек није искусио и ложивео.
Нешто је, можда, мање узалудно писати о онима који тек почи њу. о младим глумцима за које те магичне даске још увек не значе живот, или бар не на онај дефинитивни и неопозиви начин на ко ји оне делују на њихов: старије колеге. Сасвим је сигурно, додуше, да појам „младог глумџа“ ни је створен према овој судбинској везаности 3за позоришне даске, као што није мање извесно да је ЈУ стварању тог појма одлучивао, ипак. број година. „Млад глумац“ још увек је, најпре. млад човек, а тек онда уметник који својом све жином, својим непристајањем на све традиционе облике деловања “ уметности којом се бави: допри носи њеном унапређивању. рас-
цветавању; млади глумци су она резервна армија чинодејственика у Талијином храму који се, баш као и војници у правој армији, уче од старијих и добром и лошем, и занату и уметности, и све му оном око тога што чини лепе стране живота у позоришту, али и оне мање привлачне.
Експлозија талената
Првих година свог постојања,“
Телевизија је изазвала малу панику међу позоришним људима: предвиђала се пропаст театра; ма ње или више виспрени умови су, седећи пред телевизијским екранима. објављивали почетак краја позоришне уметности, позоришта су живела у стању узбуне. али се убрзо увидело да „непријатеља“ уствари, нема. Иста та Телевизија вратила је вишеструко позори шту оно што му је, на кратко, узе ла — публику — да би одмах затим учинила још низ ваљаних ствари у славу позоришта: једна од тих ствари је свакако и то да је пред очи публике извела генерације младих глумаца чијег смо присуства постали свесни још мно то пре него што су сви ови млади људи стигли да У позооитптту ОЛИ грају другог војника у првој сцени каквог заборављеног комада.
Ако је било веровати очима, по јавила се, одједном. генерација младих и талентованих људи «0 јима је требало не само широм ст ворити врата постојећих кућа. не то и оснивати нове за њих: Први
Глумац, дон је био млад
| у 5 ~ 4 . у ласком у позориште млади глумци битно мењају квалитет. своје младости, а тиме и врсту свога, незадовољства
корак је у томе правцу учинио Бојан Ступица, а за његовим при мером повели су се и остали, Народно позориште, Атеље 212, Београдско лрамско. и убрзо су се го тово сви млади и талентовани љу ди нашли под окриљем старих ау
торитета, али и у сенци њихове · славе која је, под наизглед нехај ·
ном, али врло пажљивом паском држала развој и раст својих наследника. Са своје стране, млади глумци су, уласком у позоришне куће, би тно променили квалитет своје младости, а заједно са њим и вр сту свога незадовољства. Дотад притајено, али природно младала чко осећање запостављености пре творило се, преко ноћи, у осећање увређености, некад скромне жеље прерасле су у гласне претензије, једном речју, у животу младог
глумца све се променило, али је, |
заправо, све остало по старом, са
. мо што су нови људи дошли да
понесу барјак.
Младост без грешке
Млади глумци показали су, наи ме, да врло брзо уче, али и да уче без селекције: од старијих су „по купили“ готово све што се, у зана ту. може научити за кратко време, али и све оно у мишљењу 0 "о аоришт" у старије чини старима. Свежина и нови ритам жив љења на сцени који су донели мла ди, остао је неподржан одговарајућим размишљањем о театру, предност младости све више је по
стајала искључиво проста биолош ка предност која, дакако, са годи нама све више престаје да буде. упадљива. Млади су; и несвесно, почели да остварују скривене же ље старијих — почели су да личе на њих — али су пропустили да формулишу сопствене жеље, а по тотову да покушају да их остваре, Наговештена експлозија завршила се са неколико пуцњева у пра зно, дим се разишао, а на генера цијском бојишту остали су истомишљеници. једни голобради. дру ги са брижљиво негованим седим. власима. Млади су глумци стигли. али их је тешко препознати међу онима који су одавно овде „ои још једном се показало да про
мене нема, без страсне жеље за
њом.
Млади глумци, као и многи дру ги млади ствараоци, имају, додуше. и оправдање за своје пристајање на „затечено стање“: нигде се, ваљда. као.у нашој средини, не води толико рачуна о томе да млади. случајно, не науче неку грешку која би личила на њих. Младима је пуштено на вољу да греше на начин својих претходника, ваљда зато што су лекови поотив тих грешака понајбоље ис нитани, а можда и због тога што такве грешке то. уствари. и нису.
Од свих грехова младости преостао је још само један — учење на грешкама старијих — а тај је, ипак, мање заводљив од сопственог, искреног и страсног веровања у погрешне ствари.
Бранислав Милошевић
Х'Х СТЕРИЈИНО ПОЗОРЈЕ.
"У паланачном глибу
„Покондирена тиква“ Јована Стерије Поповића: представа. Српског народног позоришта у Новом Саду, у режији Дејана, Мијача,
(Нови Сад 19. априла) — Глиб из кога покушавају да се извуку Стеријине личности у „Покондиреној тикви“ те-' жак је и чврет. Кад већ поверују да су га отресле с ногу, наћи ће се у њему до гуше. Мијачу ни на памет не пада да им притекне у помоћ. Нису то у овој представи сочне народске фигуре у смешном 'неспоразуму са собом; свет је овај депер сонализовае у гротески.
Прво што Мијач ставља под сумњу јесте Стеријин морал. Нема наравоученија: постоји само блатна филозофија паорсхог реда која у Митру налази врло неситурног заштитника. Митрово здраво осећање живота на крају крајева. утапа се у богату трпезу Мирис широких поља расплињује се у опојном, мирису сарме Фемив Париз у њеном финалном вапају није ништа даљи од Митровог „чистог“ планалачког неба, Ако је сочинитељ. хтео „Ружичићу невинију ролу дати“ Мијач му је ускраћује: наш ·вепики песвив је празноглава испичутура с главом-тиквом у податном панонском блату.
Реализација Стеријиних ликова у Мијачево' стилизацији делује. опоро. Коликсо су гротескни, ти ликови су и тразикомични. У својој обезличености они су сневесељени марионетски симболи из једног света који воња на. мемлу. Мијач их не оправдава, нити их објашњава. Не занима Га природа њихове заблуделости. Они су то што јесу, у огледалу које су сами изабрали. Све размере су уве-
ћане, али пошаст покондирености не изврће се у карикатуру.
ПОУЧИТЕЛНИ СТЕРИЈА: из „Покондирене тикве“ не. новосадској сценм
Облик представе је веома близак об-
лику Крецова поозришта. Подударност
ако је и случајна није погубна, напротив: весело позорје Стеријино раскида традиционалне шаблоне на тај начин што им супротставља слободне неонатуралистичке експресије. Оно што обичинио замишљамо као лаки колорит Стеријин, неодвојиво је и овде од основног тона представе, али је стављено у нешто измењену функцију, није механички залепљено за личности, није дато у грубим широким прелазима. Открива се постепено, са мноштвом ситних детаља, под окриљем језичког апсурда.
Као што ослобађа „Покондирену тикву“ морално-носталгичних одблесака Стеријиве војвођанске збиље, Мијач је ослобађа притиска сентиментално болећивих расположења. У овом другом случају стил представе готово да се профилира кроз личност Евице. Милена Булатовић уноси у ту улогу чудну мешавизу имбецилности и, топлине. Евица сажима у изразу сету нишчих и поезију бића са периферије живота. Има, међутим, у тој девојци неке неодређене а латентне снаге еротског, која више зрачи него што се распрскава. У сцени са Василијем, у почетку другог чина, Милена Булатовић прави блиставу минијатуру: наједном је Евица та која под детињим унутарњим озарењем ступа на ону обалу до које њени успаљени па-
. ланчани никада -неће стићи. С те стране
на којој је она. глиба нема: тело је сло+ бодно, ако је дух жалосно заробљен,
Комика којој тежи Мијачева предста
ва. тражи од глумаца извесну уздржа-.
ност у тесту тромост у говору. строгу дисциплину у оквиру редукованог мизансцена. Та комика је махом прикочена између великих пауза и у њима. Она че допушта надоградњу сиоља. Смех не иде упореде са комичним ефектом, не избија еруптивно. Померање према комичном увек је праћено ћутњом. Глумци то осећалу Ово је представа у којој глумачки напор да се с лица Стеријине креатуре уклоне црте „отворених“ ко+ мичних карактера добија сатисфакцију најпре У односу спонтаног дослуха са гледалиштем. Сара Заиде Кримшамхалов у том погледу поступа с више ризика код опасног проширења границе гротеске, у којој са остале личности крећу опрезно и са приснијим осећањем трагикомичног, Те се односи на Фему Добри ле Шокице и Ружичића Стевана Шалајића подједнако колико и на Јована
Стевана Гардиновачког, Митра Рада Ко. |
јадиновића и Василија Васе Вртипрашхог. Лепу. дискретну епизоду уградила је у представу Илинка Сувачар у улози Анче.
Сведена сценографија Радована Ма
рушића и костими Јасне Петровић у којима има “ духа и ироније, доприносе са своје стране да У „Покондиреној ти-
кви“ препознамо једног Стерију који ево.
може да буде поучителан у нашем позоришту и овда када оно са подесмехом
одбацује свако наравоученије. 25 Ф. ПАШИЋ
На једној проби, последњој која је претходила концерту, ком позитор је захтевао да извођачи у датом тренутку поцепају деони ду из које свирају. Настало је комешање и отворена побуна: „Нисмо ми ту да се шегачимо!“ Проба је прекинута, појавио се директор филхармоније, донео је потписани уговор према коме је обавезно извођење дела; није било друге, извођачи су морали да се повинују композиторовим про хтевима.
Вило је то понижење уметника — виолиниста — са високим ква лификацијама, ангажованих У елитном оркестру, спремних да се суоче са техничким и стилским проблемима највишег домета. То је било на почетку те луде трке надмудривања у ефек тима тзв. експерименталне музике која је из кабинета тонских алхемичара сишла на концертни подиј и наметнута извођачима и публици, То су биле код нас изузетне епизоде, јер . ми немамо тело, оркестар посвећен искључиво експерименталној музици у којој се од извођача захтева нај неочекиванији приступ инструменту у виду лупкања по кутији, гребања, пиштања и слично, а не свирање на конвенционалан начин, онакво какво се учило че-
Далмација спада у оне крајеве наше земље који највише привлаче странце и туристе, Зато је и разумљиво дао њој, као цјеливи и о појединим њезиним дијеловима и градовима, има много волича. Оне водиче који су тискани од године 1945, до 1967. налазимо пописане у деветој књизи „Југословенске ретроспективне би блиографске грађе“ (Београд, 1970).
Водичи нису књижевна дјела, барем не сви или барем не већина. Ипак има водича који су ваписани литерарно, бираним стилом и лијепим језиком. Један је '| од тих и таквих „Вођ кроз Ду ровник и околна мјеста“ – (1893) што га је написао брат књижевника (и сам књижевник по нерну) Иве Војновића — Лујо. У повијести далматинских водича посебно мјесто заузима водич „Трогир“ (1936) од доктора Ивана Делале, Више је енциклопедијски
приручник него водич (да, тако му је и у поднаслову: „Водич и атлас“) књига „Јадран“ коју је тискао Југославенски _лексико-
графски завод у Загребу (прво издање 1965.. Набијена је, (дословно) подацима и тискана најмањим словима што су сеу тискари нашли. | | Недостаје нам водич који би, у стилу чувених Бедекера, јасно и опширније приказао три _ или четири најважнија објекта У поједином граду. Такоће читатељ у споменутој књизи „Јадран“ на-
Двоје немачких психијатара утврдило ј
УМЕТНОСТ И МЕДИЦИНА
трнаест година да би се завршила школа и добила диплома, са десетком.
У Минхену, у издавачкој кући „Леман“ изашла је књига под на зивом „Метамузика“. То је студија психијатра Марије Луизе Фтурмајстер и Екарта Везенхутера, у којој се расправља о штетном деловању савремене дисонантне и експерименталне „музике на саме извођаче. Исцрпна ста тистика обрађује више од двеста случајева међу извођачима запо сленим у разним оркеттрима. По избору, то су све типови здравог телесног састава, индивидуе које нису склоне обољењима. И, док су припадници класичних оркестара, они који изводе класичну музику, без поремећаја, здрави људи, извођачи запослени у експерименталним оркестрима, по казивали су предзнаке очигледних нервних поремећаја. Показивали су, и жалили су се па болове у слушном апарату, трпели су од несанице, главобоље, нела годнасгти пробавних органа, неми ра срчаног мишића и знакове преране импотенције,
Узрок су биле повремене, па учестале душевне депресије коју су највише осећали свирачи на тудачким инструментима: виоли
ћи ва примјер о Трогиру мнего, више него што просјечног туристу занима, Па ипак и након поновљеног читања неће из текста моћи закључити који су најважнији објекти у граду (према опћем мишљењу стручњака) већ ће бити обасут мноштвом података, и од „стабала неће видјети шуму“.
Бодиче о Далмацији и по Далмацији писали су различити људи: од досадних писара у туристичким уредима до свеучилишних професора и академика. И књижевници су се огледали у таквој дјелатности. У водичу (ако би се тако могао назвати) Милоша Цр-
њанског „Наше плаже на Јадра“.
ну“ (1927) читамо о Сплићанкама и ово: „Тешке вреће носе на глави, само што им се струк по-
вија од тог бремена, као у кари-,
јатида“.
Од далматинских, а можда и од хрватских и југославенских, водича најдужи живот има Делалин. Послије другог свјетског рата долазе четири издања тог во“ дича у разним редакцијама и на развим језицима. Додуше, има во-
дича који су доживјели више из.
дања од Делалина, али није ни је дан дуже на животу: од прије рата (1936). Приређивачи појединих издања „Трогира“ нису много придопијели да новије генерације уоче и заволе ту књигу. Испра-
вили су — што је и требало —.
тзв. материјалне погрјешке у водичу. Међутим, сматрали су да то није доста, па су дирали и у
20. АПРИЛ 1974, — БОРБА — СТРАНА 13.
( Из АЛБУМА ДРАГАНА САВИЋА У
Васко Поџа
нисти, виолисти и виолончелисти. Ексцентрични, нехуман став, гротескни ефекти који се траже од уметника у третирању племе нитог гудачког инструмента, саз нање да је музика оно за шта су се са одушевљењем толико годи на спремали, усавршавање слуха, префињеност укуса — све је То отишло у неповрат. Неки су се жалили на несигурност ин тонације и на губљење драгоценог апсолутног слуха. Свирачи лимених инструмената, хорнисти, трубачи и позаунисти жалили су се да су сасвим заборавили на културу звука, на финоћу тона коју су раније постизали мукотрпним вежбањем. И свирачи на удараљкама негодују што су при морани да „млате“ по свакојаким предметима, немузичким ре квизитима које стално и упорно измишљају композитори експерименталне музике.
Тај нелагодни однос узрок је нервозама и грубом понашању У кући и вани, у друштву уопште, а обољења, раније непозната У тој делатности, као па су поста ла професионална. Извођачима, нарочито загорчавају живот оне звуковне творевине где „компози тор“ тражи ефекте којима жели да шокира публику, да изазове звиждање у сали: револт који
пишчев стил, у оно што књигу издваја од мноштва сличних дјена ак су мијењали и наслове појединих поглавља, одјељака. Делалин наслов „Лет Наполеоновог орла“ замијенили-су неким прозаичним, ,„ неизразитим, баналним. Године 1936. техника није мо гла дати тако перфектне фототрафије као што их даје данас. Делале је изабрао изврсне фототрафије, а новија издања могла су донијети исте фотографије само у савршенијој обради. Међутим, приређивачи су наметнули свој избор фотографија, који знатно "заостаје од пишчева. Тако се увијек догађа кад се жели промјена пошто-пото.
Водич „Триста излетишта Далматинске загоре“ сплитског публициста и писца Јосипа Шпарца прво је и једино дјело о оном дијелу Далмације који се многима чинио (и чини) неважним и кеванимљивим за туристе. Мало људи зна да је Крка најљепша крашка ријека у Европи. Тко зна да се по Далматинској затори ниже сто блиставих подземних пећина, тридесет и седам већих и мањих језера, а међу њима и Црвено имотско језеро, једно од најљепших, ако није једно од најљепших а онда је сигурно једно од. најдубљих на свијету: У овом дијелу земље живе и јаребице далмате, најукуснија дивљач нашег континента. Овдје се добија најбољи медитерански су“
хи пршут и мараска, У ријека-
е да савренена.. дисонантна и експериментална музика врло штетно, чак погубно, дељује на извођаче
је, неправедно, упућен и извођа чима.
Извођачи у ансамблима експе рименталне музике у почетку су са интересовањем приступили тој делатности, уверени да треба већ једном кренути даље од класике. Данас, преморени и разочарани путем којим је то експерименти сање кренуло, пате се и муче у потопу свакојаких шумова. од брујања до несносне, варварске буке, и више нису у стању да коректно свирају на свом инстру менту. Експериментална уметкост је за њих постала нешто фриволно и неозбиљно.
Постоје и други разлози опредељења за савремено екстраватантно експериментисање у музици. Познавао сам пијанисту, изврсног, који је добровољно за пливао у мутне воде звучних бес мислености. објашњавајући да ни је нигде могао пласирати своје Бетовене. Шопене и Дебисије, ни на концертном подију, ни па сни мању, за радио. плоче, телевизију Овако бар животари;: његово име долази до јавногти из фестивала у фестивал. Покоран је „ћефовима“ разних савремених удружења. установа, композитора и — како рече — авангардних авантуриста.
Миховил Логар
! · | Мало људи зна да је Крка најлетиша жралика река у с: | 4 И Европи, да у Даљматинској загори има сто блиставих ТО ка | ВОД М а тећмна и тридесет седам језера, да је Црвено имотско
| језеро једно сд најдубљих на свету
ма живе врсте ендемичних пастрва које представљају биолошви уникум. Повјесници ће се сјетити да је године 1647. и 1648. у Равним котарима, па на Клису и луж Пољица Турчин разбијен. а затим далеко отјеран, М то је отјеран по први пут у Европи и први пут у својој повијести,
(О. споменутим и неспоменутим темама говори Јосип Шпарац на више од сто страница својега водича „за сваког излетника и аутомобилисту“. Други дио књиге („Лов., риболов и специјалитети Загоре“) не сусрећу се баш често у водичима., Макар је потребан и гобро дошао. Воличу с"елостаје казало имена (ето: никако нисам могао установити да ли се у књизи спомиње Долац Доњи). јасније и веће фотографије (може их бити и мање), основна литература (она се налази у првом издању Делалина водича, а у Шпарчеву водичу могла би се наћи зато јер обрађује. скоро необрађивану тему у књизи), али све то скупа не може умањити вриједност водича, првог и јединог популарног описа тог дијела наше Далмације у књизи, :
Након бројних водича о Далмацији и по Далмацији, о мјестима уз море и на мору, дошао је водич о Далматинској загори, 0 том до сад најмање по:чатом дијелу познате Далмације.
Шимун Јуришић