Borba, 18. 03. 1978., str. 12
Х
12. СТРАНА — БОРБА — 18, МАРТ 1978.
ГОРАНОВА ПРОЛЕЋА .
а вавнвааа авва
Споменин људсној патњи и слободи
. Џ
Пре тридесет и пет година трагично је погинуо велики, хрватски и, југословенски песник Иван Горан Ковачић. Прекосутра, 21. марта је 65-годишњица рођења овог истакнутог књижевника ч револуционара, аутора легендарне „Јање“
Да истакнути хрватски и југословенски песник, приповедач, есејист, критичар и преводилац, Иван Горан Ковачић, није трагично погинуо јула 1943. године, сада, 21. марта 1978. године славили бисмо његово шездесет и пето пролеће, славили бисмо једно комплексније и уметнички довршеније дело, један израженији и целовитији удео у стварању модерније и хуманије егзистенције. Но, Го-
ран то није доживео. Иако је прошло
тридесет и пет година од његове потибије његово присуство је из године У годину веће и изузетније у свим нашим генерацијама и свуда где је развијена свест о свестраној људској слободи. Горан је постао легенда, пример новог и модерног песничког прометејства. Иван Горан Ковачић је живео мало, само тридесет година. То је тег почетак, лепе младости, али је тај млади Горан за кратко време свог књижевног деловања направио веома много, толико много као да је жирео дуги стваралачки живот. То говори о великом радном потенцијалу овог врсног интелектуалца, о његовом буј ном таленту, о специфичностима њетове изузетне стваралачке енергије која се издашно потврдила у бројним његовим књигама.
Та стваралачка енергија је утолико већа, израженија и функционалнија што је готово увек мотивисана бујним младеначким полетом, што су је носиле неке само Горану својствене унутрашње вере и радости, а он је тако мало био радостан у животу, заправо имао је изузетно сиромашно детињство и младост, али је у своје књижевно стварање уграђивао несаломљиву веру да су сва та сиромаштва привремена и пролазна и да 1е потребна стваралачка људска енергиа и лепота која ће их преобразити у благостање и у неизмерно велику и топлу људску доброту м лепоту, Та изузетна Горанова вера У могућности преображаја, света говори о специфичности и револуцис+ нарности његовог књижевног талента, о његовој визионарности, о његовој моћи да види далеко преко свога времена, да наслути једну од најхуманијих револуција, да се поисто-
Најтраженије књиге недеље
(Белетристика т
РАЗГОВОР 0" КЊИЗИ „ДОМ, СВЕ ДАЉИ“
ВЕСНИК РЕВОЛУЦИЈЕ: Иван Горам Ковачић,
вети са њом м да се свим својим животом утка у њено историјско и дијалектичко биће.
Књижевним радом Горан је почео да се бави веома рано, још у гимназијским клупама, али његово присуство у нашој књижевности постаје виђеније, и израженије тек са његовим доласком на факултет, са његовим жустрим м ангажованим новинарским радом. Новинарством се Горан бавио да би опстао а књижесвност је била његово право животно опредељење.
Бећ са првим књижевним наступима осећала се у Горану прва стваралачка грозница, била је присутна набијалост бројних тема, потреба да широко захвата, да улази у најдуб-
ље егзистенцијалне слојеве'и токове, Била је присутна и извесна збуњеност али и нека изузетна елементарна стваралачка сната која је превладавала ту збуњеност и уносила: рел У њу, упућивала га ка суштинским одредиштима живота. Ипак, почетно стваралаштво Мвана Горана Ковачића носи у себи неколико специфичних компонената: он је са собом. у свом језику, у свом бићу, у свом погледу на свет донео своје горанскс детињство, донео је његове богате и раскошне пејзаже, његове фантастичне слике, његову чистоту и маштовитост, устрепталост и снове који стално стреме даље и напред.
Из свог Луковдола Горан је донео своје исконско сиромаштва и људске туге које то сиромаштво носе из генерације у генерацију. Најзад, Горан је донео и неуништиву горанску буну, потребу за отпором, за излажењем из вековима слаганих тескоба. Из свог горанског краја Горан је у књижевност донео и два снажна језичка врела: своју родну и у свему изворну кајкавску реч и велики песнички смисао да и у кајкавској иу штокавској речи каже крупне дожи-
вљаје и далекосежне мисли и поруке,
Горан се истовремено појавио као песник и као приповедач. И у једној им У другој форми он се огласио елементарно снажно, и у почетку са двојаком тематиком, као сликар горанских пејзажа и као аналитичар социјално-политичке проблематике свога времена, као критичар свих оних друштвених, политичких и моралних супротности које су угрожавале све видове људске слободе.
Говорећи о данима гнева, о социјалном раслојавању и уништавању сиромашних сељака, Горан је заговарао једну видодвиту и свестрану револуцију која би требала и морала да одбрани људско достојанство. У том смислу Горан се јављао и као критичар књижевности, јер књижевност за њега није била облик забаве већ слика елементарних токова живота, његова матица и путоказ.
Поред тога што је у свим видовима
свог књижевног стварања заговарао револуционисање људске свести, што
је био весник револуције, Горан је био им борац за модернизацију нашег књижевног израза, за укључивање наше новије књижевности у модерне европске токове. Ту своју тежњу испољио је на два плана: као критичар који је имао доста високе критеријуме у вредновању књижевних појава и као књижевни преводилац. Избор Горанових превода говори и о његовој уметничкој оријентацији, о његовим стваралачким амбицијама: он је преводио Рембоа. Самена, Мојса, Јејтса и др.
Горан је као писац, посебно као. песник, сазревао врло брзо, готоко драматично. Неке његове песме. настале пре почетка рата, у својој експресивности. у дубини мисли и емоција, у свему су претече трагике рата, али и његова жестока људска осуда. Те песме су по свему антологиј ске; оне су огласиле једну нову лепоту певања и мишљења, најавиле су један новији, промишљенији и зрелији смисао за исказивање људске трагике и потребу за новим хуманизмом. Најзначајније песме из тих најава ратних пустоши, свирепости и разарања свакако су „Ноћни влак“,
„Мрачно доба“, „Војникова рука“, „Лешеви путују“, „Наша слобода“, „Наша пјесма“, те најдраматичнија Горанова песма „Мој гроб“. У тим
песмама сваки.је стих набрекао од крви, свака је реч звиждук бичем севне као муња и продре у дубину.
Ипак, најснажније Гораново дело је његова већ легендарна „Јама“. Та
поема је не само најзначајније Гора-
ново дело, то је сигурно једно од нај значајнијих дела светске књижевности на тему други светски рат. У овој поеми је Горан зтуснуо трагику ратз и сопствену визију и филозофију живота. Та је поема слика једног апсурда и његова жестока осуда. она је крик побуњеног човека, опомена је и споменик људској патњи — У крајњем смилсу то је апотеоза слобо ди им врхунска уметничка потврда Горановог великог песничког талента.
Миливоје Марковић
Са Трибине у Народној библиотеци СР Србије, расправе
Пиуковићи све ближи
о делу Петка
њоа пофајиввисадиа
КРИК ПОБУНЕ И ВРХУНСКА УМЕТНИЧКА ПОТВРДА ГОРАНОВОГ ВЕЛИКОГ ПЕСНИЧКОГ ТАЛЕНТА; Поема „Јама“, илустрације Еде Муртића
_ Мој Гроб
У планини мркој нек ми буде хум,
над њим урлик вука, црних грана шум, љети вјечни вихор, зими висок снијег, муку моје раке недоступат бијег.
Високо нек стоји, ко облак и трон,
да не допре до њег ниског торња звом, да не допре до њег покајнички глас, страх обраћеника, молитве за спас.
Нека шикне травом, уз трновит гр, бестут да је до њег, непробојан, стрм. Нитко да не дође, до пријатељ драг ч када се врати, нек поравна траг.
Иватч Горам Ковачић
ОД НАСЛОВА ДО НАСЛОВА
Јусуф Идрис:
„Шејх - баба“
Јусуф Идрис се огледао у
блиотекг Цео свет, Матица је, или младим људима што
пр Ма ул аи лолазе у сусрет, Животу што кеопје. Младост, Загре 06- _. ј д : буја, или поносној смрти7 једа Титоград, Просвета Бео- У) Н Ј рти град Свјетлост, Сарајево) Борцима за братство и слобо»
ду. Свима дугујем посвету.
ову књигу посвећујем читаоцу човјеку који машта и заједно са мном сања и ствара свој човјечнији свијет.
Ипак, Владимир Черкез:
публицистика) Војнића — Пурчара, добитника прве награде НИН 1977. за роман ·| роману _ (најпознатији _ је
| 200 ине „Грех“ који је и екранизован),
БЕОГРАД 7 његова драма „Слуге“ година-
. | ма је пунила гледалиште и
1. Детко Војнић — Пурчар: Покретање нове књижевне „Као што Михаиловић истра Године 1969-1970. „НИН“ је | изазивала грдне _ полемике,
„Дом, све даљи“, 2. Добрило трибине у Народној библиоте- _ жује у једном правцу, Пурчар _ имао југословенски жири и да | али је ипак светску славу
Неладић: „Доротеј, 3. Мон ци Србије изазвало је читав то чини у другом, прелазећи · вао југословенску награду за | стекао као приповедач. Овај
Алдајк: „Парови“, 4. Скендер виз носталогичних успомена _ стално из једног у друго лице, књижевност. У то време ми | избор од петнаестак прича
Пол вина ирвл зе па време од пре десетак годи _ мењајући угао. У томе успева, смо у Загребу имали Горанову | указује на особености овог
сло бољи“. на када се на Филолошком али не потпуно. „Дом, 256 да- – награду која је била а авији аргпскор писца који без. много
Еше Макунсвић „да факултету или у Дому омлади _ љи“ је расне између узбудљи _ ког ЕРИ При полице жићења и шеигразвања настоји
| 8. ивађа не о литератури разговарало _ вих могућности и неких недос она је са Кишовом паре аанви птвави о А ЛИ на ваге полемично ми еуфорично, хра- тигнутости у оквиру.тих могу стала југословенска, а у исто : 2
Роми Јани ни бро и непристрасно, али и на ћности“, каже Орловић. време „НИН-ов“ жири губи ју | ице. При том“се Идрис уме-
стичког 1 ду ће нова трибина у Скерли | гословенски карактер, конста | шно користи и прокаженом
Политичка енциклопедија, 4. ћевој 1. можда разоици КИР Полемични дијалог товао је Матвејевић. Нисам | апсототом као згодном пола-
др Стипе Шувар: „Школа и шлее и монотонију књижевних к 4 много волео Пурчареву књи- | зницом да би нам испричао
творница“, 5. „Десети конгрес СКЈ — документи“. (Р. Д.)
БАЊАЛУКА
1 Момо Капор: „Фолиранти“, 2) Миодраг Булаговић: „Пети прет“, 3) Скечдер Куленовић: „Понорница“ 49) Сергеј Јесењин: „Ко је љу“ био, тај че љуби више“, 5) Мво Андрић: „На камену У Почитељу“.
1) Комплет Титових дела | — У, 2) Маркс и Еигеле; „Манифест“, 3) Бранко Микулић: „Расправе“, 4) Радован Хрњаз: „Друштвена самозаштита“, 5) Момир Черчез: „Самесупуравни привредни
систем Југославије.“ (М. МЈ
СКОПЉЕ
1 Иво Апдрић: „Знакови поред пута“, 2) Меша Селимовић:; „Сјећања“, 3) Соул
Белоу: „Не пропусти дан“, 4) Жерман Хесе: „Степски вук“ 5) Ефким Клетникоп: збирка песама: „Модри вир“.
Љ Едвард Кардељ: „Правци развоја политичког система социјалистичког самоуправљања“. 2) ЦК СКЈ — осповне тезе о припремамг стовова. и докумената 3за ХЛ конгрес СКЈ. 3) Лазар Мојсов: „Савремени свет и ми“, 4) Вељко
Влаховић: „Тезе о махедонском нанпиопалном питању“ ђу Ивам Котатџијев: „Време зрења“. (Е. В.)
ТИТОГРАД
1 Иво Андрић: „Кућа на осами“, 27 Миодраг Булато-
вић: „Пети прст“. 3) Стивенсон: „Брне стреле“.
1) Елпард Карде развоја политичког с система социјалистичког самоуправљања“,. 2) Група аутора: Момографија о Титу, 3) „Москов-
: уПравци
· Вељко Мићуновић: 5 ске годинс“, 4) Р Пајовић: „Жонтрапевелуција У Црној
Тори“. (0. Д.) Пра ЕРЕ МЕ Па Јан
социјалисамоуправљања“, 8. :
| | | | |
вечери које се данас готово непрестано смењују на просто Ру од Славије до Калемегдана.
Изневерена очекивања
Почетак првог састанка, пре ксиноћ у 18 часова, није, међутим, потврђивао та надања. Мако су се организатори (Народна библиотека, Културнопресветна заједница Србије и Телевизија Београд) потрудили око публицитета, иако је тема разговора била књига „Дом, све даљи“ Петка Војнића Пурчара, у сали ·је било највише празних места.
Ако томе додамо да су. изузимајући присутне писце Мио драга Булатовића, Милована Данојлића и Радослава Братића, скоро сви остали посети оци били службеници Библио теке. било је још мање разло та за оптимизам. У овом наора јању не можемо прећутати по датак да је за говорничким столом, међу позваним критичарима, недостајао Вук Крњевић који је требало да: говорим као члан НИН-овог жирија.
Тако је у старом маниру, а У. светлости телевизијских ре флектора, почела да ради нова трибина. Најпре је говорио Драган Орловић који, додуше има краћи критичарски стаж од. Предрага Матвејевића м Србе Игњатовића, али је зато добитник. награде „Милан Бог дановић“ за новинску критику. Орловић је углавном обра злагао Пурчарову приповедач ку технику и говорио о употреби првог лица у нашој са временој прози. Приповедати или казиватиг Орловић сма-
"тра да је ово друго одлика са
времене прозе и док за лоше писце казивање представља лакши пут, за врсне књижевнике оно представља поље ·ис траживања. У најбољем сми-
слу рећи то потврђује пример.
Драгослава Михаиловића.
Срба Игњатовић је, такође, био наклоњен Пурчаревој хро ници о породици Пиуковић, истакао је квалитете али ми указао на слабија места у кње
.„зи. По његовој оцени, читалац
може стећи утисак да пред со бом има два романа и неколи ко приповедака, али да то не значи да је „Дом, све даљи“ хибридна творевина.
Џевад Сабљаковић, иначе го дитељ ове трибине, унео је пр ве озбиљније полемичне тоно ве напоменом да Пурчарева књига наликује цртежу који се налази по дечјим сликовни цама, а у којем су назначене само неке плохе. Тек бојењем долази се до превазилажења цртежа и целовитог утиска; У Пурчаревом цртежу остало је, међутим, много рупа. Полемич ни дијалог наставио је Предраг Матвејевић, уневши у ака демски дијалог који је већ све присутне помало обесхрабрио својом „уобичајеном – формом, искре отвореног и провокатив ног начина размишљања.
Превара критике
Прво бих хтео да кажем не што рекао је Предраг Матвеје вић о онима који су најављени; а који се нису одазвали по зиву, 0 понашању једног дела
наше интелигенције. Пре три,
до четири дана позвала ме је Телевизија Београд да говорим о серији „Како се калио челик“. Рекли су ми да ћеу студију бити још шест, седам саговорника. Чак су ми и аутс на аеродром послали, што није обичај. Кад сам дошао у студио тамо није било никог. Па где су остали питао сам. „Болесни су“. добио сам одговор. И прексиноћ у Скерлиће вој 1. чули смо опет тај одговор:. „Вероватно су и чланови овог жирија спречени да дођу због — болести“,
гу, али сам тражио разлоге за њу. Прво сам био преварен читајући критике да је то роман хроника, да је то роман породице. Ништа од тога. Ради се о писцу који је очито чи тао француски нови роман, ре цимо Натали Сарот. Нема ту ни неке сликовнице.
„. „Главни проблем овог дела је проблем организације. Теш ко је остварити прелаз из реа листичког сискурса у фантас тичан. То зна Булгаков. За уверљивост те врсте потребно је много талента. Ја се често смејем кад видим код нас ка ко се нешто третира као фантастика, а то је „литерарни блеф“, рекао је Матвејевић. Мада је Сабљаковић прозБао критичара. Зорана Петровића његов прилог разговору и новој трибини био је користан: „Врло је. важно коју ењиту жири награди јер он на тај начин стимулише одре ђену литерарну производњу. Жири би морао да стимулише роман који припада будућности. Пурчарева књита не припада будућности. Зашто се, ре
цимо, у ужем избору није на-
шла књига Тита Билопавлића „Ћао слинавци“. |
Тако је у неконвенционалном дијалогу какав одавно ни је вођен на нашим књижевним вечерима завршен први састанак на трибини у Скерлићевој 1. Било би добро да смо чули и меког из „НИиновог“ жирија,
"С. Стевановић
втше него што изглед дога-
„ ђај нуди. У тој померености, а
и веризму, ваља тражити врлине овог хроничара који уводи на велика врата све оно што у арапској књижевности није могло ни да привири, а камоли да послужи као грађа ствараоцима. |
Јусуф Идрис је своју прву вњигу објавио 1954. године, збирку прича „Бедна. ноћ“. Критика је већ на самом почетку с прихватила модеран приступ и веристички засек стварности. Познаваоци египатске Књижевности спремни су да тврде да је овај писац утемељитељ савремене арап-
ске и египатске прозе, јер је
после њега немогуће користити нека, рекли бисмо, превазиђена средства. Идрис успева
"да испод. свакодневице про-
нађе сав онај понорни ток који је спреман да ослика у неколико речи, готово неприметце. Отуд и. привид да се писац служи фактографијом, да понегде детаљи као да су нНепречишћени. Социјална нота која провејава из овој приповедања, затим свет који слика својом раскошном палетом, само дају овом приповедању посебну боју и упечатљивост. Мајсторство Јусуфа Идриса се огледа да у једном
| потезу прозној слици да ново
назначење, да детаљем „окруни“ један догађај и. открије њетово _ скривено значење. При том овај писац не нарушава. склад казивања, нити
„ремети ход свакодневице ко-
ји врви од изненађења а и неминовних случајних окрета. (Превод Наде Бојанић, Хатиџе Чар, др Сулејмана Грозданића и Јасне Шамић, поговор др Сулејмана Грозданића, 6би-
„Сјај живста и сјена смрти,
Бладимир Черкез је досад објавио деадесетак песничких књига, 2 многи стихови ушли су У зборнике и антологије. Напоредо са песмама, Черкез је објављивао и прозне радове, од кесјих су најпознатији романи „Орлови и вуци“ и „Сунце у диму“, као и збирка гприповзелака „Сан и живот“.
Особености Черкеза — приповедача огледа се и у овој збирци, Која обухвата трипаест дужих и краћих прозних целина. Иако су прилично тематски разнородне, где се песнички приступ повезује и смењује са патетичношћу, реченица кратког даха као да притомљује емоционални набој, срезан дијалог настоји да прелесе и мук који настаје међу људима, аутор је, у 60љим прозама, успео да сачува у свом казивању аутентичност. Градећи прозну целину на „пабирцима“ стварности, Черкез је гдекад одступао од наговештенот заплета, приклањао се лакшим и наизглед ефектнијим решењима, а самим тим умањио и драмску линију приповедања. Или су опет неноси анегдоте успевали да рашћијају језгро око којег је аутор настојао да окупи прозне слике. Све је то донекле умањило дејство казивања и одводило Черкеза у истраживања која нису дала неке резултате. Сетни тон, који се у неким прозним деоницама васлућује, само донекле баца вео преко тихог ткања живота у којем сјај и, сене друтују и чине славолук обичности, а такође и подвигу. „Коме да посветим своје пџриче2 — вели писац у својој посвети. — Другу давно палом или новом пријатељуг Човјеку на заласку што памти олу-
Без читаоца — ја сам осамљен.“ (Едиција Савремена доВеселин маћа књижевност
„Маслеша, Сарајево)
Антологија савремене македонске поезије
Овај избор из савремене македонске поезије ·– обухвата петназстак аутора И то од Славка Јаневског, Блаже Конеског и Аца Шопова до Михаила Ранџова, Чеда ЈакимовсКог и Атанаса Вангелова. Антопогтичар је познати макелонски критичар Димитар Митрев, коме је уједно ово и последњи рад. Преминуо је чре него што је овај свој рад привео крају. У
Стога је Уређивачки одбор Матице српске за македонску хњижевност, чији је члан био и Дмитар Митрев, у својој уводнесј белешци „Уместо предговора“ навело низ-радова овог врсног критичара као путоказ и образложење за овај њетсв одбир као и друге радсве који би могли да послуже као информација о македонске1 песничкој речи, а И њеним истакнутим ствараоцима За сзе љубитеље песничке речи. а такође и за познаваоде македовског певања и ми“ шељења, ова антологија је прилика да провере неке своје љубави и искуства. пробире и превиде. Чини се да је Дми-
" тер Митрев био на путу да дође до идеалнот избора, ако је
он у поезији могући уколико друти чараштаји, потоњи, не подстичу ода преиспитујемо све оно. штто је дотад поститнуто и уписано у велику песничку мапу постојања. (Саставио Дмитар, Митрев, превод Радован Зоговић, Гојко Јању“ шевић, Швета Котевска и Сретен Петровић, едиција Макепопска- књижевност, Матица српска, Нови Сад)