Borba, 13. 05. 1991., str. 21
aka TP al
У i |
БОРБА
ИРАНСКО — АМЕРИЧКИ односи
и Садријева опту;
ПОНЕДЕЉАК, 13. МАЈ 1991. ГОДИНЕ 21
Хоће ли ико одговорити на питање које је бивши ирански премијер поставио у Вашингтону: зашто нико у Трећем свету нема симпатија за америчку политикуг
(Од сталног дописника „Борбе“)
Вашингтон — Једним потезом пера Ларија Иглбергера (човека број 2 у Стејт дипартменту) решен је проблем улазне визе Бани-Садра, тако да је бивши ирански премијер стигао ових дана у САД. Циљ посете: промоција књиге „Мој ред да говорим: Иран, револуција и тајни послови са САД“, која је почела да подиже овдашњу прашину и пре него што је стигла до читалаца.
Одкако је пре десет година уклоњен са места председника владе (и потом се, у последњем тренутку, спасао бекством из Техерана у Париз), Аболхасан Бани-Садр је објавио неколико књига и ко зна колико есеја на француском, италијанском и фарсију али му то није донело „ни пенија зараде“.
„Надам се да је томе сад дошао крај“ — рекао је ових дана, приликом сусрета са домаћим и страним новинарима у чувеном вашингтонском Националном прес клубу. „Ово америчко издање књиге учиниће, ваљда, да и ја уђем у круг оних који могу да живе од писања“.
Стара прича за нову употребу
Његово _ динамит-сведочење, међутим, увелико уноси немир од једне до друге америчке обале, премда је књига „Мој ред да говорим“ тек распакована и почела да се ишчи-
НАПОКОН ПРОДАВАНИ ПИСАЦ: Бани Садр у Вашингтону
тава. Аутор је протеклих дана био гост свих националних ТВ мрежа, у среду је разговарао и са члановима конгресног Комитета за спољне послове, а тема је непромењена и све атрактивнија што се више понавља: како су смисари Роналда Регана (укључујући ту и Џорџа Буша) понудили Хомеинију огромну количину оружја као противуслугу уколико се пуштање 52 таоца из америчке амбасаде у Техерану
одложи за после новембарских избора 1980! ·
Та прича је, наравно, позната (Картер је декласиран на изборима захваљујући добрим делом и том „понижењу са таоцима“ у Техерану, пуштеним, иначе, на слободу одмах после Регановог уласка у Белу кућу!), али је последњих недеља поново враћена у оптицај као један од покушаја Демократа да некако зауставе Џорџа
Буша, који једри на таласима заливске победе.
„Ова књига је објављена у Француској још пре две године, тако да нема места мом увлачењу у ове интерне америчке обрачуне“ — наглашава аутор пре почетка сваког даљег разговора на текућој турнеји. „У Француској и, уопште, Европи, она се чита као историјско сведочанство, док се овде ставља у службу дневне политике“. Питање без одговора
Бани-Садр је у Хомеинијевој влади био министар иностраних послова, а потом, 17 месеци, и премијер, који је судећи по ономе што се сада од њега чује — највећи ·- део времена и енергије трошио на борбе са „исламским диктаторима, предвођеним покојним ајатолахом Бехештијем и садашњим председником Рафсанџанијем“. Овај други му је на крају — судећи према књизи — „Сломио врат“ тиме што је убедио имама Хомеинија да га смени с положаја врховног команданта оружаних снага, ангажованих тада у рату против Ирака.
Кад је Хомеини 5. јуна 1981. одржао онај историјски говор о „штетности ширења демократских идеја“, Бани-Садр је схватио да је са њим готово и побегао је у илегалу. Крио се у Техерану месец дана, све док се захваљујући групи официра није домогао једног „боинга 707“ ратног ваздухопловства и кренуо да бежи из земље.
На питање да ли је осећао страх током десетогодишње
емиграције, Бани-Садр је одговорио са осмехом:
„Одавно сам престао да се плашим и живим нормалан живот. Поседујемо три стана у Паризу, издајемо их и тиме моја супруга и ја одржавамо душу и тело... Живот је пун опасности, куда год ишли, у сваком тренутку. Ни мој долазак овде, у Америку, није без ризика. Опасност је стално присутна, она је део наших живота“.
Двочасовни разговор у Националном прес клубу окончан је на један не баш уобичајен начин. Бани-Садр је затражио од домаћих извештача да му помогну да разуме зашто „нико у Трећем свету не воли Америку“ — уместо, што би било нормално, „да има разумевања и симпатија за њу и њену политику“.
„Покушаћу то да вам илуструјем на свом примеру“ рекао је он том приликом. „Ирански народ ме је својевремено изабрао на слободним изборима, борио сам се од првог дана против фанатизма и тероризма — за слободу и демократију. И, шта се онда десило: дошли су људи из ваше владе и направили тајну погодбу с групом која је и данас на власти у Ирану и која је мој народ лишила демократије! Можете ли да ми кажете кад ће Америка престати да води ту закулисну политику2“
Прбзвани новинари нису се осећали обавезним да одговоре на ово питање. И са осталима у Вашингтону — колико се види — исти је случај.
Слободан ПАВЛОВИЋ
ЕКОНОМСКЕ ПРОМЕНЕ У ЕГИПТУ
Реформа од 1000 дана
Да ли ће Египат заиста спровести најновију реформу или ће све бити још један пуки маневар сличан оном из касних седамдесе-
тих2
"Специјално за „Борбу“ од дописника Танјуга
у Каиру
Каиро. — Да ли је председник Хосни Мубарак дао „зелено светло“ премијеру Атефу Сидкију да покрене реформе у привреди и у предстојеће три године озбиљно загорча живот великом броју Египћана2 Ако је влада у Каиру, како се ових дана много пише у домаћој штампи, одиста на прагу новог споразума са Међународним монетарним фондом (ММФ), онда то значи да ће реформе обухватати нагли скок цена за струју и бензин, приватизацију доброг дела мамутског јавног сектора и значајан пад локалне фунте — уз друге непопуларне мере којих се власт до сада клонила, из страха од социјалних немира широких размера.
Пут преласка са дугогодишње планске привреде на тржиште замишљен је да траје 1000 дана. Питање које многе стране посматраче и економисте сада копка гласи: да ли је Египат стварно „загризао“, намеран да, упркос евидентним ризицима, реформу од 1000 дана тера до краја или ће цела ствар — иако бомбасто најављена = испасти само још
пуки реторички маневар, сличан ономе из касних 70-тих2
Радикални планови
Нека су министарства за пољопривреду, електричну енергију, индустрију и туризам, на пример — управо обзнанила да састављају листу са именима фирми које ће до 49 одсто бити продате заинтересованим — приватним купцима. Помињу се радикални реформски планови и у образовању, здравству, чак и у „срцу“ државне админис-
трације, односно у њеном гломазном бирократском апарату. У
Стране финансијере брине, или боље речено занима, шта ће египатских „1000 дана“ укључити од такозваних макроекономских реформи. Сопственој и иностраној јавности влада је обећала корените промене, при чему се претпоставља да се многе не могу сасвим захуктати у реченом року, док за неке ММФ захтева да „проходају“ и пре назначене чевороциф-
__ рене „границе снова“.
Ипак, са првим знацима олакшања, овде је објављено да је 400 милиона долара у повољним зајмовима брже-боље осигурано, превасход-
но за хитно отварање нових радних места, јер се рачуна да ће армији људи реформа најпре донети — отказ.
„Новац би требало да послужи у социјалне сврхе, да помогне најугроженијима у почетним, најтежим, фазама реструктуирања — привреде“, објаснио је новинарима у Каиру именовани директор Фонда. У ту касу врло скоро требало би да се слије наведена сума, уз изгледе да се увећа новим зајмовима споља. Из Фонда ће се подстицати брзо ширење мале привреде, како би она могла да апсорбује што већи број отпуштених радника из државног сектора.
Муке са политиком Социјални фонд ће бити допуна зајму за структурно прилагођавање који је Светска банка, после доста колебања, Египту доделила у последњој седмици марта, у износу око 550 милиона долара. Он ће; углавном, бити искоришћен као „инјекција“ за владин буџет, али ће формално бити дат на коришћење када Египат склопи толико жељно чекани нови споразум са ММФ, о којем се воде преговори већ три године.
Премијер Сидки и његови министри из привредног ресора рекли су да ће реформа од 1000 дана значајно оживети тешко оболелу економију земље. До сада влада није успела (премда се о тржишној привреди већ подуже прича) да учини иједан конкретан корак у том правцу, из разних разлога, али понајпре због оних политичких. Поред неизбежних отпуштања, Египту предстоји масовно поскупљење робе широке потрошње, с обзиром да се из увоза обезбеђује 60 одсто сировина, што ће произвођаче будући да вредност домаће фунте стално опада — приморати да „зидају“ цене. Увоз готових производа ће, дакле, исто тако ићи узбрдо, па се економисти слажу да Египат улази у период који ће бити обележен и високом стопом инфлације (до сада она није прелазила 30 процената).
Планери боље будућности у Египту рачунају да ће, након краћег хода по трњу, 56-милионска нација у средњорочном раздобљу затим моћи да се похвали знацима привредног раста и динамике. Но, скептици мисле да се то може изјаловити и као доказ нуде на увид горке пилуле које Египат управо вари, увидевши да се не може, као пре ослонити на два
e
главна извора девизног прилива. Заливска криза је, наиме, показала како одједном могу да „пресуше“ дознаке радника у иностранству и приходи од обамрлог туризма. Унутарарапски односи и стабилност региона ће надаље утицати на доток чврсте валуте. Друго, неверне Томе истичу како је добар број министара у кабинету Сидкија већ дуже од осам година, а да за то време нису испољили ама баш никакав реформски нерв. „Зашто им онда веровати сада, да ће за мање од три године начинити, преокрет“ — ламентира један каирски уредник економске рубрике.
Паралелно са најавом реформе од 1000 дана, у добро обавештеним круговима се проносе гласови да ускоро предстоји и „чешљање“ у влади. Ако се то обистини, тада се може закључити да је Мубарак пред јавношћу принуђен
да у велики подухват крене са новим сарадницима, желећи да на тај начин кабинету прибави свежи „имиџ“, а за себе нови политички поен, или макар покуша да ниједан од са-
дашњих — не изгуби. Дејан ВАСИЉЕВИЋ