Borba, 13. 05. 1991., str. 22

22 ПОНЕДЕЉАК, 13. МАЈ 1991. ГОДИНЕ

РЕПОРТЕРИ „РУДЕ ПРАВО“, ТРАГОМ „ПРОДАТИХ ДЕВОЈАКА“ ИЗ ЧЕШ-

КОСЛОВАЧКЕ

Мамац за Пепељуге

Девојке из Чешке, Моравске и Словачке, жељне бољег живота и добре зараде, пребацују се, на превару, мафијашким каналима, у разне делове Југос-

лавије 0 Проститутке под принудом

из Брна“

(Специјално за „Борбу“ од дописника Танјуга)

Праг. — „Четири дана сам радила као сервирка. Онда су ми рекли да госте морам да послужујем у собама, да ћу тако и више зарадити. Када сам то одбила, закључали су ме. Мој „посредник“ и власник кафане у којој сам радила долазили су да ми дају „лекције“. После два дана, успела сам да побегнем. Обратила сам се за помоћ локалној полицији. Хтела сам да телефонирам родитељима и да ступим у везу са нашим конзулатом. У дослуху са мојим „послодавцем“, полицајци су ме одвезли у психијатријску клинику, на одељење за тешке пацијенте. Страшнији криминал се теш-

·ко може замисити. Силом су ми давали велике количине некаквих лекова и боли ме инјекцијама. Могу само да захвалим једном од лекара који је, после мојих ' безбројних молби, обавестио о мени конзулат у Загребу. Када ми је до_шао отац, осећала сам се као да сам се поново родила“.

Извор девојака

Писмо је — потписано са „Марцела А. из Брна“ — објављено у суботњем додатку левичарског „Руде права“, бившег званичног листа бивше КПЧ. Марцелина оптужба била је разлог што су репортери овог листа прокрстарили Југославију, „трагом продатих девојака“ из Чешкословачке.

Иако не саопштавају у којем је нашем граду Марцела доживела своју драму, ова репортерска запажања и закључци заслужују пажњу и југословенске јавности. А можда и неких других, званичних органа у нашој земљи.

„Извоз девојака“ на рад (читај: за проституцију) у Аустрији и Немачкој, позната је ствар. Одавно. Тврди се да су посредници југословенски грађани, „конкретно Албанци са Косова и Турци“ — прецизирају репортери „Руде права“, да би закључили да је сада „и Југославија сама постала при-

влачна“ за девојке из Чешкос- =

ловачке — у исте сврхе.

Ранијих година било их је по десетак, највише неколико десетина, а већ прошле године њихов број је премашио неколико стотина. Одлазе, саме или уз помоћ посредника, у жељи да зараде добро и да боље живе. Многима се то осве: ти, као што сведочи писмо де: војке из Брна. Као за њу, за не: ке је принуда на проституцију трауматичан доживљај, друге на то рачунају.

Овог лета се очекује још већи талас — због растуће незапослености код куће, а највише због привлачности фамозних 500 марака, које им обећавају за рад у Југославији, што је овде више од четвороструке просечне плате.

Неће их зауставити ни трагедија коју доживи нека од тих девојака. За годину дана, „под неразјашњеним околностима“ — као што пише „Руде право“ — страдале су три. Једна од њих је била „случајно погођена“ када је гост у кафани у којој је радила „чистио пиштољ“!

„У југославији, девојке (из Чешкословачке) нестају без трага. Без дозволе за рад и пријаве боравка, као да пропадају у земљу“ — наводи сеу прашком листу. Али, како оне уопште стигну до те неизвесности2 Телефонски број

„јавила сам се на телефонски број објављен у огласу у листу „Смер“. Нисам била једина. Заједно са неколико дру-

гих девојака, у Југославију ме је пребацио мушкарац који ми је рекао да ћу месечно добијати 500 марака“. То је објашњење девојке Мартине, која сада лежи у винковачкој болници. Док је „са пријатељем седела у колима“, неко је бесомучно пуцао у њих.

„Тек када смо стигле на одредиште, схватиле смо где смо и какав ће то посао бити“ рекла је Мартина.

Нису, међутим, све незадовољне. Две девојке, које су репортери „Руде права“ открили у некој вуковарској кафани, нису биле спремне да им кажу чак ни имена, а када су они постали „превише радознали“, запретиле су им да је „Боље да нестану, иначе ће добити своJES Постоји, тврди се, и непосредно врбовање — у ресторанима, дискотекама, баровима, у којима девојке и младе жене не беже од упознавања са уочљивим странцима који их понуде „Џони Вокером“ и оригиналним „Кентом“.

Понуда „добро плаћеног посла“ се обично прихвата, утолико пре што странац и не крије идентитет и спремно показује пасош. Ништа, дакле, у тој фази није ни налик криминалу. А када кандидаткиња положи „испит“ или прође кроз „пробу“, уследи путовање.

Репортери не крију да „всћина девојака на рад у иностранство одлази својом рољом“. Њихов приступ, међутим, сугерише читаоцу да су на проституцију наведене силом или преваром. Они инсистирају на наивности девојака, а њихову неопрезност у олаком прихватању понуда 06јашњавају самоувереношћу да ће умети да брину о себи.

Успели су чак да открију и Југословена „посредника“, који је у Брну дао оглас у листу „Омер“, преко којег је „врбовао“ девојке за трансфер у Југославију. Он им је, међутим,

0 Драматична исповест „Марцеле А.

објасио да је то учинио само једанпут, да би „једном пријатељу негде на Јадрану“, учинио услугу и нашао му две солидне сервирке.

Било шта, али у Југославији

„јавило их се око 150. Неке су биле спремне да раде било шта, само да их пребацим у Југославију“ — гласило је његово објашњење целе афере, која

ПУТУ НЕИЗВЕСНОСТ: Ко зна шта их чека поред обећаних марака

се окончала рањавањем Мартине у аутомобилу.

Уз то се тврди да постоји посебан „канал Чешка — југ Југославије“( (Косово и Македонија), којима (се пребацују „купљене жене“ за специјалне муштерије. „Ниједна од њих и не слути да ће после две недеље на Јадранском мору, са љубавником пуним пара и ауто-

мобилом са немачком регис-

трацијом, бити испоручена некоме коме је досадила његова сопствена жена“. У ту категорију спадају, вероватно, оне које „нестају без трага“.

Само у Брну, према изјави шефа полиције, број несталих девојака или оних које се више не јављају родитељима већи је ове године за три стотине. Али, „ни у једном случају није успостављена нека веза са Југославијом“.

Иако се на основу неколико трагичних случајева сугерише да су све девојке које из Чешкословачке одлазе у Југославију — у потрази за лепшим животом и бољом зарадом жртве некс мафије или спреге посредника и приватних послодаваца, овај упозоравајући чланак у „Руде праву“ не би смео да остане без одјека ни у нас. :

Ако ни због чега другог, онда због случаја „Марцсле А из Брна“, који открива да такве спреге криминалног подземља са легалним институцијама можда стварно постоје. Оно што је она доживела у нсименованом југословенском граду заслужује да се испита и да се установи где се то догодило, на којој клиници се неко може подвргавати таквој тортури и за чији рачун2 Тиме ће се раскринкати бар део мрачног комплота у трговини белим робљем, а фама о Југославији као „мамцу за недужне и наMDBHC Пепељуге из Чешкословачке“ биће бар сведена на праву меру.

Бранко СТОШИЋ

(BET

ких долара)

(Од дописника „Борбе“)

Пекинг. — Колевка људске цивилизације. на Далеком истоку често је нажалост у про-

ње нецивилизованим и нељудским обичајима и традицијама, несхватљивим у другим крајевима света. Кина се, рецимо, ни до данашњег дана није ослободила море колективних феудалних навика праисконског злочина чедоморства и продаје женске деце и жена, а приче са новинских стубаца најављују ширење једног потпуно новог социо-патолошког феномена. На маргинама важеће политике планирање породице, попут корова је процветала трговина мушком, тек рођеном децом.

Трговци децом

Како извештава кинеска штампа, власти су на југу Кине, после вишемесечне потраге разбили разгранату и добро организовану мрежу препродаваца мушких беба. Двадесеттрочалана банда оперисала је пуне три године на територији провинција Гвагдонг, Гванхси и Хенан. Чланови банде препродавали су за то време стотинак беба старих између два дана и осам месеци и остварили зараду од око 20.000 америчких долара, што је у Кини данас равно читавом иметку. Деца су откупљивана у забитим и сиромашним планинским селима по цени од 200 до 1000 јуана (од 60 до 100 америчких долара). Продавци су најчешће биле ванбрачне мајке или породице са „прекобројном децом“ у односу на оно што предвиђају строги прописи о планирању породице или „бебе рођене на црно“, како се то овде још каже. Посредством трговаца деца су продавана породицама у другим провинцијама, без деце или, што је још чешћи случај = без мушких потомака.

У новинским извештајима нема, међутим, података који би указивали на то какавог је маха узео овај социолошко-патолошки феномен. О његовим размерама. и димензијама могло би се наслућивати само из новинских наднаслова да је то досад најмасовнији, откривени случај препродаје мушке деце.

Повод 32 згражавање и најоштрију осуду, „салонско-синолошку“ толеранцију, за комплексност многољудног и традицијама дубоко прожетог друштва, разлог више против политике планирања породице у кинеским условима2

Купопродаја мушке деце је нежељена друштвена појава најновијег датума. По свему судећи изворишта овог несвакидашњег патолошког феномена треба тражити и у данас веома присутним остацима

феудално-патријархалног мо-

шлости предњачила и у крај-_

БОРБА

ФЕУДАЛНЕ НАВИКЕ ЈОШ НИСУ ИСКОРЕЊЕНЕУ КИНИ

Пошто мушко дете»

"Добро организована мрежа препродаваца мушких беба фунцкионисале пуне три године Ф Откупљивана у забитим селима деца су препродавана по цени од 200 до 1.000 јуана (60 до 100 америч-

рала, с једне, и фригидним прописима модерне политике планирања породице, с друге стране.

Политика строго контроли- ·

саног наталитета која се последњих десетак година спроводи под геслом — „једна породица — једно дете“, деловала је попут стреса на колективну свест Кинеза. Према конфучијанским, феудалним традицијама, многочлана породица и мушки потомак сматрани су питањем друштвеног статуса и престижа. Сходно обичајном праву, женски чланови домаћинства живели су у правој ропској потчињености. Женском децом трговало се као и свом другом робом, некажњено, док је чедоморство била уобичајена појава. Као будућем носиоцу породичног култа и наслеђа, мушком потомку одмалена је уливана обавеза очувања хиљадугодишњих традиција и уживао је све привилегије.

„Нормална“ породица

С друге стране, породица са најмање петоро деце сматрана је „нормалном“, а све испод те бројке сврстане су „ненормалне“. „Више синова, више 60гатства“, „више људи више радне снаге“, „најгоре је немати мушко потомство“ — само су неке од бројних, старих кинеских пословица које илуструју тај хиљаду година стари дух привржености потомству у што већем броју, а посебно мушком. Тако је било одвајкада, све до пре неких двадесетак година.

Суочена са реалношћу да на њеној територији живи петина светског становништва, а располаже са свега седам одсто светских ораница и прираштај, због којег национални доходак стагнира и поред знатних развојних корака, Кина је пре десетак година завела строгу контролу наталитета. Укратко, породицама је дозвољено да имају само једно дете, а за прекршиоце следе ригорозне казне. Таква политика попуцала је, међутим, по многим шавовима, а сада се пукотика шири и дуж људске димензије.

Вековне навике тешко се могу искоренити и мењати декретима, поготово ако им се на путу испречи природна људска потреба за потомство и право да се о томе одлучује по слободној вољи.

Кинеска влада се по ко зна који пут нашла у безизлазном положају стешњена између две крајности. Иако су многе замерке о нехуманости и пропустима усвојене политике потпуно на месту, боље алтернативе за сада нема на видику. На таквом тлу препродаја мушке деце или нека слична трговина, кинески специфична може само да цвета.

Милован ЈАУКОВИЋ

и U ON

па