Borba, 06. 09. 1991., str. 8

8 ПЕТАК, 6. СЕПТЕМБАР 1991. ГОДИНЕ

__ ДНЕВНИК

СА БАНИЈСКИМ РАЊЕНИЦИМА У БАЊАЛУЧКОЈ БОЛНИЦИ

Зора страве у Кињачкој

Рано ујутро 23. августа муповци у војним униформама упали су у село, преварили тиме народ, почели пуцати у све живо и

палити и уништавати куће, штале, стоку

Бањалука. — От тешких рана задобијених недавно испред својих домова, у бањалучким клиникама се опоравља тридесетак становника банијскот села ка. Банијци, углавном старији људи и жене, истичу како су их људи

у бијелом људски топло приУт како се труде да им бол умање, туту премосте.

— Имамо све услове за збрињавање тешко рањених и обољељих лица, каже доктор Милорад Станишић, начелљних хируршке. клинике у Бањаљуци. То потврђује и главна сестра Рада Шкорић, која говори а интензивном раду, превијању рана по два, три пута дневно, потом слиједе инфузије...

— Било је их тридесеторо. Двоје смо упутили на ВМА, једног у Земун због пријетеће гангрене, каже примаријус Алија Куштрић, шеф одјела за хирурушку ортопедију. Осјећамо у последње вријеме несташицу завоја, лијекова, те апарате за фиксацију костију. Но, наши пацијенти ту несташицу још нису осјетили.

Стоји јованић је 70 година. Лежи непомична. — Поручите,

сину Радовану у Аустралији.

да сам непокретна у болници. Он је тамо љекар. јуче ми је био рођак из Београда. Обећао

ми је послати новаца и јавити сину да дође. Немам ни чешља да се почешљам.

Примаријус Куштрић 06јашњава да је Стоји лијеви кук потнуно разнесен, а рана је велика, дио гелера јој се још налази у грудима.

И Стевану Релићу је, такође, седамдесета година:

— Пролог рата сам 6 пута рањаван. Разбијен ми је лакат, и подлактица. Кост је смрскана. Ранили су меу кући кроз прозор. Супруга ми је негдје међу избеглицама, вјерујем да ми је сва стока угинула, јер нико није остао ни у селу нити код моје куће. Ако се, и кад се, опоравим, ни сам не знам куда ћу. НПензију на добијам мјесецима. Белић се приликом рањавања налазио у збјегу.

Тешко рањени Перо Дудулица с олакшањем говори како му се ћерка са два своја сина склонила на сигурно мјесто далеко од ратне зоне, супруга му се, такође, приближила Босни, налази се у Двору на Уни. А Милан Јовановић говори како се догодила тракедија у и око Кињачка.

— Подмукли напад муповци Хрватске су извршили са возилима у СМБ боји, са војHMM ознакама, и у војним униформама. Иза транспортера итли су пјенадинци, потом један гусјеничар, који је међу

народом унио највише забуне зато: што га је посједовала. само ЈНА. Иза њих ишли су у колони пет теретних аутомобила и два камисна — један са бањалучком регистрацијом, па санитетско возило. Шуцали су на све живо, говори јовановић. На истом одјелу је и 32 године стар отац двојице синова. Не жели се представити. Дјеца су на сигурном. У Кињачки су ми остали отац и мајка. Два мјесеца пред крваву офанзиву изведену у 4 часа ујутро 23. августа, село је остало без струје и воде, пензионе-. рима су стале: исплате пензија, радницима из наших крајева плате. Све је мирисало на по-

Стоја ЈОВАНОВИЋ

Милав ЈОВАНОВИЋ

кољ, али, сигурно је да акција за њих не би била устешна да нису обукли војне униформе и да СМБ боју нису имали транспортери и гусјеничари. Преварили су народ, а онда су бјесомучно отварали ватру, горјеле су штале са стоком, горјеле куће...

Кињачка је имало 120 домова. Данас нема ни једног за становање, говоре рањеници у бањалучкој болници. Уништени су аутомобили, трактори, прикључне машине — 100 одсто. У разговор се укључује и 46-кодишњи отац, такође, два сина. Вељи, један је на сигурном — у Свилајнцу на одслу-

жењу војног рока, други је деветнаестогодиињак, и пола би му брига мање било, да је и он обукао СМБ униформу.

— то што неке мајке траже синове из ЈНА чиста је политика. Молим Вас и 1968. многи су синови служили по 2,3 мјесеца дуже војни рок, и ја

њима, па нико ни ријечеи није говорио.

— Нико од наших сатоворника не вјерује у обећани мир. Старије муче бриге- куда из болничке. постеље2 Снаге немају да граде нове куће. Млаbu Be ce свакако вратити у Ки– њачку, али под условом да остану способни. и за побјећи у

шуму ако устреба. Неповјере-. |

ње у хрватске. власти је товално, нарочито послије мучког напада МУП-оваца и гардисте 23. августа.

Будући да су ране велике у јавности је обелодањено како хрватске оружане снаге употребљавају дум-дум метке. Међутим, начелник хирургије Станишић, те теф ортопедије Куштрић, не могу потврдити истинистост тих вијести.

— Да видим пио метак знао бих шта је, каже Станитић. Овако зна се да се ради о прљавом рату, пуца се да би се убио човјек, па велике и ружње ране моту бити дјело пројектила велике почетне брзи-

-не, као и трапнела од ексило-

зивних направа. М. МАРИЋ

Титона Кореница. — „Убила бих тог човека, ножем, пушком, било чим. Само да га било кад сретнем. Веронала сам им као и мој отац, који им је отишао право у шаке. Умро је од њихових цокула и кундака“. Осамнаестогодишња Гордана Бига из села Раковинце код Слуња, са мајком је сахранила оца Чеду пре три дана. Умро је од батина добијених у постаји МУПЉа Хрватске у Дрежнику.

У црној кошуљи и црном џемперу, изгледом подсећајући на девојчицу, Гордана прича даље, мирно: „Не знам више ни шта осећам, рат је, шта да се ради. Оцу су биле пребијене обе руке кад су га донели из те станице. Ваљда су покушали да га пребаце у неку болницу, али је већ био мртав. Грудни кош му је од удараца био скоро отворен, глана смрскана. Бог зна са чим су га све тукли и у каквим је мукама умро. Знала сам те људе, веровали смо им, ни сада ми није јасно како су могли да постану такве животиње“.

„Пошто су ми убили оца, ти исти муповци су тражили и мајку и мене. Побегле смо и сада смо овде у Кореници. Избеглице. Најгоре је што не знамо куда даље. Покушаћемо да нетде у Србији тражимо ноcao.“ Два сата касније срећемо човека, седог, у маскирној форми, лагано хода, видно ћи. Оно што га од остаџи одваја су црни, вељики подливи од крви око очију. Грујица Шајиновић, из села Грабовца код Слуња, припадник МУП-а Крајине, из затво-

КАКО МУПОВЦИ ХРВАТСКЕ ПОСТУПАЈУ СА ЗАРОБЉЕНИМ СРБИМА

Цокулама ломе ребра

Грујица Шајиновић: У канцеларији ме један од њих ударио у грудни кош тако јако да сам одмах избацио крв по столу. Доченао ме је руком за косу и дрекнуо „лижи“, а кад нисам хтео, добио сам кундак у главу и пао љицем на

сте, у своју крв

ра у Слуњу слободе се дочепао недавном разменом заробљеника на мосту преко Коране на путу Слуњ- Плитвице.

„Оно што сам ја доживео нити је за причу, нити се може испричати. Ево погледајте сами. Сад је ово још добро како је било пре неки дан“, каже Грујица, откопчавајући војничку блузу. Човеку ненавиклом на такве призоре застаје дах. Леђа потпуно црна од удараца, свуда велике маснице, руке од лаката до рамена чворнонате, натекље. Грудни

кате црн од удараца и подлива крви. Понестаје речи... Лекари у Дому здравља у Кореници после: прегледа утврдили су да је Грујици Шајиновићу сломљено или напрсло пет ребара.

„Извукли су ме. из аутобуса Загреб-Бихаћ у Дрежнику. Ишао сам кући да видим децу. Нема ту шта да се крије, био сам пре тога у логору за обуку специјалних јединица милиције САО Крајине на Шамарици, а у Мартићевој милицији сам већ неколико месеци. Полицајци у Дрежнику су

Извештај са обдукције

У записнику са обдукције тела Чедомира Биге који су потписали стручњаци Службе за патологију Регионалне болнице Бихаћ каже се: читава лева страна леђа, делимично и десна заузети су великим крвним подливом. Пипањем у пределу крвних подлива, спреда и позади, примећују се преломи ребара.

Затим следи на четири густо куцане стране потпис свих повреда нанетих Чедомиру

Бити у станици МУН Хрватске у Дрежнику. У записнику се даље: закључује да је Чедомир Бита умро насилном смрћу услед многобројних повреда. Све повреде су- нанесене јаким ударцима предмета. Полицајци постаје Хрватске МУП у Дрежнику су иначе у свом извештају који је прослеђен Дому здравља у Слуњу, устврдили да је Чедомир Бига умро од срчаног удара после претрпљеног страха.

вероватно то знали, на је аутобус на тој станици дочекало њих сигурно више од две стотине. Ухватили су ме и одвукли право у станицу у некакву просторију а онда је почело испитивање. Било је то 28. августа еко. 8 сати ујутру.“

„Тукли су ме непрекидно до четири сата поподне. Дали су ми некакав папир да пишем изјаву, аљи су га узимаљи носле неколико написаних редо– ва и онда би један од њих узвикнуо: Избаците га на ходник. На ходнику је чекало њих десетак. Једним ударцем би ме обаради на под а овда су тукли кундацима, цокулама, ногама од столова, свуда по телу. Кад бих се онесвестио доносили су кофу са водом, поливали ме, а онда настављали. Поново би ме враћали да пишем, па на ходник и тако непрекидно осам сати.“

„У канцеларији ме је један од њих ударио коленом у грудни кон тако јако да сам одмах избацио крв по столу. Дочепао ме је руком за косу и дрекнуо: „Дижи.“ „Не могу.“ „Лижи.“ „Не могу.“ Стигао је следећи ударац, кундаком у главу. Пао сам лицем на сто. На своју крв.“

„Био сам ни мртав ни жив. Тражили су признање, где сам, у којој јединици, са каквим задатком сам у Хрватској. Нешто сам писао по оном папиру, али су ме сваких десетак

минута избацивали на ходник. Hopremi међу њима били су они које сам добро познавао, рођаци моје жене — Хрватице. Некад смо се дружили ишли једни друтима у посете. Нису ништа говорили само су тукли. „Немилосрдно.“

„Око четири сата поподне када сам био ситуран да нећу извући живу главу, стрпали су ме у марицу и кренули према затвору у Слуњу. Онако DESE јеног, са поломљеним ребри– ма и ужасним боловима убанили су ме у некакву ћелију у подруму затвора. Овде су и спектори били коректни, не могу ништа да кажем, нису ме ни дирнули, али су стражари пред мојом ћелијом током ноћи оштрили нож и претили како ће наћи кључ и заклати ме. Нису ме могли дохватити, алт су зато свака два сата током целе ноћи доносили кофе хладне воде и поливали ме.“

„Ту сам остао два дана а онда ме је првог септембра сунце коначно огрејало. Стрпали су ме у марицу и са још једним Србином који је био у затвору разменили за Хрвата Мата Рандулића заробљеника -милиције Крајине.“

„Данима бих, чини ми се, могао причати шта сам све доживео у њиховом затвору. Кад бих сада срео неког од оних који су ме мучили, вероватно не бих поступио онако како су ови са мном. Пуцао бих и убио га на месту.“

Зоран ШАПОЊИЋ