Borba, 19. 10. 1991., str. 17
нон
ман
" Казпјепје 7а
Piše: Dr Miroslav Prokopijević
| ije tre! alo imati posebno istančan sluh da bi se primetilo kako je,
prema u poslednjim izjavama |ји- -
di iz srpskog vrha (Milošević, Jovanović), došlo do izvesne promene u načinu njegovog gledanja na položaj i rešavanje problema Srba u Hrvatskoj. Smisao tih izjava je bio da bi pitanje Srba u Hrvatskoj trebalo rešiti tako da oni dobiju specijalan status. U odnosu na ranija tumačenja istog pitanja od strane srpskog vrha ova izjava izvesno predstavlja odustajanje od ofanzivnog i zauzimanje znatno povučenijeg stava. Izjava o specijalnom statusu, naime, revidira ranije nedvosmislene izjave o potrebi da se Srbi u Hrvatskoj izdvoje iz Hrvatske u slučaju da se ova potpuno otcepljuje. Za razliku od toga, „specijalan status“ uglavnom miriše na njihovo ostajanje U Hrvatskoj, uz dobijanje statusa koji bi najverovatnije podrazumevao neki stepen autonomije. To je inače bila linija oko koje su se koncentrisala razmišljanja onih trezvenijih i realističnijih još od početka srpsko-hrvatskog sukoba, kojih istini za volju i nije bilo tako mnogo. Ono što je iz te perspektive izgledalo sporno u ranijem oficijelnom (pa i opozicionom) gledanju na problem Srba u Hrvatskoj je, zašto su kako kod tamošnjih tako i kod ovdašnjih Srba podgrevane nerealistične nade u nešto što se ne može krstiti drugačije nego kao „političko čudo“.
Dobitna kombinacija
Takvo pregrevanje osećanja i nerealistično potsticanje očekivanja se teško može smatrati valjanim potezom ne samo u ne-. kom generalnijem smislu, već i sa stanovišta oficijelne srbijanske politike. Zašto? Pa odgovor je skoro trivijalan. Srpski establišment je prihvatio nacionalizam zato što je (dobro) procenio da je to dobitna kombinacija za izbore, tj. za ostajanje na vlasti. Nacionalistički program nije prirodan program socijalističke stranke, svejedno šta pod socijalističkim moglo da se podrazumeva.
Pomirljiviji ton srbijanskog vrha je verovatno rezultat želje da se umanji rizik ranije politike i da se smanje troškovi, kako moralni tako i materijalni. Srpski vrh je verovatno došao do zaključka da državna politika ne može da sledi ekstremističke težnje Srba van Srbije, tj. da to ne može da
možda ovo i nije istina ipak treba objaviti da narod zna. Zatim je taj isti list doneo i napis o mogućem atentatu na Kiru Gligorova koji bi pripremili (ili pripremaju) srpske hegemonističke snage, ali sa dodatkom da bi u realizaciju tog cilja one mogle koristiti neke plaćeničke snage neidentifikovanih ekstremnih nacionalista Makedonije. Postalo je veoma prozirno da su „obavešteni izvori“ koji iza ovih informacija stoje veoma bliski ministru unutrašnjih poslova Makedonije, jer ministar makedonske policije je i sam govorio u nekoliko navrata o nekakvom atentatu na Gligorova u vreme kada je izveo svoje specijalce na ulice Skoplja i kada je nekoliko njih sa snajperima popeo na krov Sobranja Makedonije. Ovo naravno daje još jedan argument u onim snagama koje traže smenjivanje ovog ministra zbog bliskosti političkoj partiji MMRO-DPMNE.
Pripadnici ove partije koji ne kriju da se pripremaju za oružanu odbranu suvereniteta makedonske države u okviru njihovih ratnih planova izrazili su ovih dana i javni protest Vladi i Rafineriji nafte u Skoplju zbog potpisivanja dogovora o saradnji između Srbije i Makedonije u oblasti naftne industrije prenosa i prerade nafte i derivata.
Njihova moć naravno ne leži toliko u „racionalnoj“ argumentaciji ideja ili u prevelikom broju članova i simpatizera već u medijskoj prohodnosti njihovih „senzacionalnih otkrića“. Ta medijska prohodnost Ovog trenutka postaje utoliko opasnija, što VMRO-DPMNE za razliku od svih drugih parlamentarnih partija koje nemaju novaca za izdavanje novina, izdaje svoj mesečnik pod naslovom „Glas VMRO-a“, zatim
svoj „nezavisni“ dnevni list „Republika“su .
__JUGOSLRVIJR
Ratu se nazire kraj?
naglim zaokre
„Specijalan status“ za Srbe u Hrvatskoj koji su ovih dana najavili udi iz vrha Srbije je inače linija oko koje su se koncentrisala razmišjanja freZ-
venijih udi još od počelka sukoba
čini bez velikog rizika. Taj rizik se plastično ogleda u konstataciji da je lako ubiti nadvojvodu, ali posle treba proći Cer i albansku golgotu. Uz rizik valja imati u vidu i troškove, koji nisu mali. Vojska finansijski sve više zavisi od Srbije, što za posledicu ima ne samo finansijsko iscrpljivanje, nego i na snažan porast inflacije koja preti da ponovo uđe u galopirajuću fazu. Hiperinflacija, kao samoeliminacija novca, ne može dugo da traje.
Tanjenje moralnog. autoriteta srbijanskog režima je prouzrokovano nejasnim angažovanjem vojske u Hrvatskoj. Vojska, kadrovski oslonjena pretežno na vojnike, rezerviste i starešine srpskog porekla je lavirala između maksimalističkih i minimalističkih ciljeva. Maksimalistički bi bio da se potuče protivnička strana, tj. kako se kaže „hrvatska ustaška vlast“, što bi podrazumevalo da se njene vojne formacije razbiju i gone do granica Mađarske i Slovenije, a teritorija u celini zaposedne. Prelazni programi su predviđali zauzimanje samo nekih delova (npr. dubrovačko i zadarsko-šibensko primorje) hrvatske teritorije, a minimalistički zaštitu Srba u Hrvatskoj na teritorijama gde su ovi većina. Teškoće u mobilizaciji i moti-. vaciji u Srbiji i C. Gori, što je eufemizam za ono što se događalo, za tako „fleksibilne“ ciljeve, kao i troškovi u ljudstvu (poginuli, ranjeni) mnogo direktnije pogađaju srbijanski režim i tanje mu moralni ı politički kredit, nego vojsku.
Otuda je razumljivo što se srpski vrh pod njima mnogo snažnije povija, nego ostatak Predsedništva i vojni vrh, o čijim ciljevima je teško govoriti. Vojska se povlači sa zadarsko-šibenskog primorja, ali na dubrovačkom još napreduje, što pokušava i kod Vukovara. Usprkos tome, neki generali i članovi ostatka Predsedništva u po-
„Specijalnom statusu“ Srba u Hrvatskoj može različito tumačiti. Ona, navodno ne znači odstupanje od ranije pozicije, jer može da se protumači i kao promocija u posebnu federalnu jedinicu u ostatku Jugos-
Vojo Stanković
lavije. Vrlo blisko vreme će pokazati, da li se radi o kašnjenju za srpskim vrhom usled naglih zaokreta, do koga ne dolazi prvi put, o pokušaju da se očuva privid jedinstva „srpskog bloka“ ili nečem trećem.
Apsolutni gubitnik
Činjenica je da ostatak Predsedništva i vojska ne mogu ostati u mestu: ili će morati da se povinuju srpskoj gravitaciji ili da zaoštre sukob. Ovo drugo bi verovatno bio definitivan samoubilački potez kako za vojsku tako i za političare koji su joj se priključili. Veći su izgledi za prvopomenuto, čime bi vojska izbegla da radikalizuje svoju poziciju kao najvećeg gubitnika u jugos._Jovenskim previranjima. Pošto je još dav-
slednjih desetak dana su davali izjave blis- У izgubila vođu, što nikad nije uspela da
ke maksimalističkoj verziji obračuna sa Hrvatskom, što je u očitom neskladu sa izjJavama sa srbijanskog vrha. U posebnoj iz-
javi za Radio Beograd („Argument više“, —
sreda) Branko Kostić je izjavio da se teza O.
Makedonija bez potpredsednika
kompenzuje, ona je u poslednjih godinu dana izgubila ideologiju, politiku, državu da bi konačno ubrzano počela da gubi i finansije. Sve strane u jugoslovenskim okapanjima su pored gubitaka, bar nešto do-
Oi ara ЕН
— potpredsednik bez posla
Pripadnici VMRO-DPMNE ne kriju da se pripremaju za oružanu odbranu suverenilefa, ali njihova moć nije u fome već u medijskoj prohodnosii
„зепгастолатт огктса“ оџе рапје
koji je pare uložio neki „Francuz“ i još јеdan „nezavisni“ časopis pod, naslovom „Epoha“ koji se ni u dlaku ne razlikuje od „Glasa VMRO-a“.
Nigde manjina
Ustav Makedonije i miran rasplet aktuelnih događaja mogu biti minirani i od strane albanskih ekstremista, koncentrisanih u rukovodstvu Narodne demokratske partije (Albanaca) u Makedoniji. Njihove vođe su nedavno, prema pisanju štampe
. izjavili da je „sasvim normalno da i Alban-
ci iz Makedonije pri eventualnom (i očiglednom) raspadu Jugoslavije konačno rešenje za svoj položaj traže u okviru stvaranja jedinstvene albanske države na Balkanu“. „Albanci nikada neće pristati, izjavili su u najnovijem saopštenju ove partije da žive u makedonskoj nacionalnoj državi“ i pored toga što im Ustav Makedonije (pa i institucije evropske zajednice) mogu garantovati sva prava nacionalne manjine.
„Makedonska država će, po njima, biti definisana ili kao zajednička država Makedonaca i Albanaca i ostalih pripadnika drugih naroda (verovatno Srba, Grka, Bu-
gara, Roma itd. nezavisno... od njihovog .
А у
broja — ili je neće biti“, jer kako oni sami naglašavaju u svom saopštenju: „40 odsto stanovnika Makedonije čine autohtoni Albanci koji žive na kompaktnoj teritoriji“. Zbog zanemarivanja ovog „fakta“ u najnovijem Ustavu Makedonije on po njihovoj oceni u svojoj demokratičnosti ne ide dalje od „memoranduma Srpske Akademije Nauka“.
Ovo već nagoveštava da će nakon bojkota referenduma u Makedoniji biti priređen i bojkot Ustava od strane Albanaca u makedonskom Parlamentu, i tako redom sve do dobijanja novih instrukcija u primeni metoda za ostvarivanje „pune ravnopravnosti“ Albanaca na Balkanu.
U ovoj situaciji političkom rukovodstvu Makedonije ostaju tri osnovne strategije izbegavanja nepotrebnih sukoba.
Prva je da se na platformi o stvaranju saveza suverenih država Jugoslavije koju je izradio Gligorov i koja je dobila podršku u Evropskoj zajednici i šire, dovrši ustavno-pravno zaokruživanje državnog suvereniteta Makedonije. Na osnovu toga (iza čega stoji izražena volja građana Makedonije) tražiti na Haškoj konferenciji i od Evropske zajednice priznanje nezavisnosti Makedonije kao suverene države, po
SUBOTA-NEDELJA, 19-20. OKTOBAR 1991. GODINE |||
bile. Jedino je vojska apsolutni gubitnik.
Ona je potpuni gubitak pokušala da predupredi paktom sa srbijanskom politikom, što je bar prema dosadašnjim rezultatima imalo suprotne efekte. Zato neki smatraju da bi ona sada Srbiji mogla da ispostavi račun za usluge koje je učinila. To je moguće, ali se ne vidi odakle bi se oni naplatili. Prema jednom drugom razmišljanju, akcije vojske bi sticajem okolnosti naglo mogle da se poprave.
Uslov za to je da dođe do dramatičnog pogoršanja na frontu ili do nekog tragičnog pojedinačnog događaja većih razmera uz veće ljudske gubitke. Tada bi, prema ovom razmišljanju, vojska mogla da zatraži energičniju akciju, uz traženje novog, ra- “
==
Sve strane u jugoslovenskim okapanjima su pored gubitaka, bar nešto dobile. Jedino je vojska apsolutni gubitnik
dikalnijeg saveznika unutar Srbije, što bi mogli da budu samo Šešeljevi četnici. Usled potpunog nacionalističkog strmoglavljivanja u obračun sa Hrvatima ovo razmišljanje bi se moglo nazvati i teorijom slobodnog pada. Šanse da od ovog bude više od puke spekulacije zavise od toga da li bi se za to mogao pridobiti srbijanski vrh. To nije mnogo verovatno, jer on, sudeći po najnovijim izjavama, ide u suprotnom pravcu. A to onda znači da za ovu operaciju nema mnogo izgleda, jer bi za protivnika imala ne samo većinu demokratske opozicije, već i Miloševića. Sukob takvih razmera u Srbiji bi sasvim zakočio bilo kakvu operaciju prema vani.
Eliminisanje ove opcije kao realistične ima izvesne posledice i za trenutni ishod srpsko-hrvatskih sukoba. Pošto konstelacija snaga u tzv. srpskom bloku ne dopušta veće ofanzivne operacije, a pošto hrvatska strana za takvo nešto ima još manje mogućnosti, to bi moglo da znači da bi oružje uskoro moglo da zaćuti, a da se ostatak sukoba prenese za pregovarački sto.
istom kriterijumu kao za Sloveniju i Hrvatsku. To traži i spremnost da se u interesu svih suverenih republika Jugoslavije ili ostatka države Jugoslavije i suverenih država Slovenije, Hrvatske, Makedonije i drugih i dalje insisitra na stvaranju saveza suverenih država sa određenim zajedničkim funkcijama iz navedene platforme.
Druga strategija je da Makedonija ne ugrozi bezbednost i život nijednog pripadnika JNA i uopšte pripadnika drugih nacionalnosti, čak i u slučaju pokušaja oružanih provokacija na teritoriji Makedonije, a „да čitavu svoju bezbednost i izbegavanja ratnog razrešenja krize traži u realizaciji nedavno usvojenog koncepta demilitarizacije Makedonije i pružanjem isključivo civilnog otpora eventaulnom agresoru.
I treća strategija je uraditi Ustav suverene države Makedonije i zakone, ne po želji svakog pojedinačnog građanina, svakog kolektiviteta i njegovih predstavnika, već po merilima koje svet priznaje za de·mokratske i na osnovu kojih će suditi da li su bilo kome u Makeodniji uskraćena njegova građanska i nacionalna prava.
Koliko su ispravne ove strategije verovanto će pokazati vreme. Ali nije nevažan podatak iz jedne nedavne ankete u makedonskim novinama, po kojoj čak 78 odsto građana Makedonije smatraju da rukovodstvo Makedonije (na čelu s Gligorovim) u ovom trenutku vodi najbolju politiku u Jugoslaviji, a toliki je procenat građana izašao i glasao za, na referendumu o suverenoj Makedoniji, i gotovo toliko je procenata bilo za izbor predsednika Republike na neposrednim izborima u nedavnoj anketi Instituta za sociološka i političko-pravna istraživanja u Skoplju o novom Ustavu Makedonije. ~