Borba, 14. 05. 1992., str. 10

10 четвртак 14. МАЈ 1992. ГОДИНЕ i ДРУШТВО БОРБА

БАРАЊА: ОПРЕЗНО ПО МИРНОДОПСКОМ КОЛОСЕКУ

Може ли студен да се врати

Долазак пролећа и мировних снага Уједињених нација донели су Барањи нови живот, али и нове проблеме

Гледајући је ових дана, човек би помислио да студен никад више не може да се врати у Барању. Суморну равницу, и села у којима није могао да се види човек у другачијем оделу доу СМБ униформи, заменили су светлост и шаренило природе и људи. Број СМБ униформи, како смо овде чули, није се смањио, али су постале неприметније у мноштву цивилних боја.

Барања се сада суочава и са цивилним, мирнодопским проблемима. Први призор који изазива пажњу дошљака јесте ред људи пред Секретаријатом за запошљавање у Белом Манастиру. Ред другачији од осталих. У њему је много људи сафпо педесет и више година. Избеглице“ Људи који су негде оставили по тридесет година рада, купили су нове књижице (за незанемарљивих 1.600 динара) и стали у ред. Све из почетка. У редовима и много мештана. Цела привреда овде је стала првог септембра прошле године. Од јануара до сада запослено је око осам хиљада људи. Углавном у пољопривреди. Одбрана Барање и сетва имају апсолутни приоритет — каже Душанка Момчиловић, секретар Извршног са-

= = вета Белог Манастира. До сада је засејано и обрађено више од 90 процената земље, у којој, како овде кажу, и ки-

шобран може да роди кад га у њу забодеш. Други „апсолутни приоритет“, одбране, овде засад такође добро успева. Присутан је, међутим, страх код овдашњег човека да се оно што се добило оружјем не изгуби за неким зеленим столом. Или, да није можда већ изгубљено. „Бојим се да ће ово поново бити хрватско“, каже једна жена избеглица, која чека у реду за посао. Име јој је, потпуно супротно њеној прогнози, Нада. „Тај мој страх све више расте“, каже ова жена. Она се боји да, ако „ово опет буде хрватско“, неће имати где. Назад не сме, а одавде — боји се да ће морати. Староседеоци ће рећи кратко „Под хрватску заставу — никад“. То је једини одговор.

Људи су сада збуњени и присуством трупа Уједињених нација. Често се чује да се белгијске трупе у саставу „плавих беретки“ много петљају у ствари које их се не тичу. Честа је примедба да контактирају углавном с „несрпским живљем“, а да су према Србима превише хладни. Уз ове примедбе немир је унела и наводна изјава подсекретара УН, Марака Гулдинга, по којој ће трупе УНПРОФОР помоћи успостављање хрватског суверенитета на „привремено окупираним територијама“. Подозрење је постало велико, па

„ПРЕВИШЕ ХЛАДНИ“; Белгијанци из састава УН

тиру

је и један од помоћника команданта снага УН, група „Исток“, господин Џејмс Лубин, нашао за сходно да такву „изјаву“ Марака Гулдинга припише „измишљањима хрватске пропаганде“.

На последњем од редовних састанака општинских челника и представника УНПРОФОР, расправљано је и о националном саставу полиције на подручју Барање. Према мировном плану, све је јасно — у полицији мора да постоји апсолутни национални паритет. Представницима „плавих беретки“ понуђене су две пописне листе, предратна и садашња. По првој, у националној структури Барање Срби су учествовали са 43,9 процената, Хрвати са 31,9, Мађари са 19,1 а остатак су чинили Црногорци, Југословени и „остали“. Сада је у Барањи 59,5 процената Срба, 19,5 Хрвата и 17,5 процената Мађара. Џејмс Лубин је, кажу овде, рекао да се мора

РЕПОРТЕР „БОРБЕ“ У ХРТКОВЦУ, СРЕМСКОМ СЕЛУ ИЗ КОЈЕГ СЕ ПОД ПРИТИСКОМ ИСЕЉАВАЈУ МЕШТАНИ КОЈИ НИСУ СРБИ

Пола села пакује кофере

Невоље житеља овог вишенационалног села су почеле на Ђурђевдан после говора Војислава

Шешеља Ф По селу вршљају непознати људи,

пљачкају ... Ф Надлежни органи ћуте иако су се за помоћ обр

и председнику Владе

У питомо сремско село Хртковце, између Шапца и Руме, где већ вековима заједно живи више од 20 националности, увукао се „црв“ раздора. За селидбу под принудом припрема се половина житеља, углавном Хрвата, али и других који нису Срби.

Све невоље житеља овог вишенационалног села почеле су на Ђурђевдан, када је Војислав Шешељ у центру села одржао говор, јасно рекавши да ту више нема места за оне који нису Срби. Од тада, свакодневно, по селу вршљају непознате групе људи, малтретирају домаћине, упадају им у куће и пљачкају. Избеглице из Хрватске и Босне опет се насилно усељавају у куће Хрвата, Мађара, али и Срба који им дају подршку. Истовремено, док страх влада у селу, људи који се пакују истичу да немају куд. Већина њих су, као резервисти ЈНА прошлу годину провели на ратишту, углавном у Вуковару. Зато и истичу, да их Хрватска и тамошња власт не интересују.

Људи су се повукли у куће. Доласком сумрака спуштају се ролетне, селом је завладао необјављени „полицијски час“. Не зна се шта ће донети ноћ и да ли ће сви дочекати зору. Непознате групе људи долазе ноћу, по унапред утврђеним списковима, код домаћина и саопштавају им да су непожељни. Иде се дотле да се људима прво пуца под прозорима, а касније наређује да „усташе и њихове присталице“ морају отићи јер је ово Србија.

„Које дете више волиш“

— ја сам Македонка, удата за Хрвата и овде живим већ више од две деценије — прича Марија Лош. Супруг ми је био три и по месеца на

ратишту у Вуковару, и ми немамо сад куд одавде. Нити хоћемо да идемо.

У селу је само за послења два-три дана обијено шест кућа, док су се непознати људи у три насилно уселили. Најбољи пример је Андрија Черге. Стару кућу где му је некад живела мајка, је дао избеглицама. Сад су му непознати људи отели и нову. Ових дана је обијена и кућа Владе Пакића, а непознати људи су упали у дом старице Розалије Цакић и малтретирали је. На списку непожељних је и Фрања Шамо, директор пилане. Он је одмах понудио оставку, али је нису прихватили радници, који траже да остане на челу колектива који добро води. Кофере пакује и Фрањо Баричевић, запослен у месној канцеларији. Ноћу,када му телефоном наређују селидбу, непознати чак питају: „Које дете више волиш“.

На почетку рата у Хрватској у овом селу је уточиште нашло више од 230 Срба избеглица. Неки од њих су и сад у селу јер су добили куће. За протеклих годину дана из села су отишле 22 породице и они су углавном мењали куће са људима који су дошли овде. У селу живи 1.079 Хрвата, 558 Срба, 516 Мађара, 452 Југословена, четири Македонца, а има и Словака, Русина, Албанаца, Црногораца, Рома — сазнајемо у месној канцеларији. Мештани се међусобно изузетно добро слажу, али су сви у страху.

— Сви смо у страху, а немоћни смо. Тражимо помоћ од Републике, а као да су сви глуви на сулуде идеје Шешеља — прича за „Борбу“ Душан Ђурић, активиста СПС у селу. — Сви мештани овде су дали помоћ за избеглице. Да ли је сад ово казна што су лојални властима у Србији. Непожељни су сви који нису Срби. На списку непо-

малтретирају „непожељне“, упадају у куће, атили и председнику Републике

жељних који је јавно читан за време Шешељевог говора, налази се и Анте Гризељ, директор земљорадничке задруге. Терају га само зато што није Србин. Слично говори и Драгутин Трифуновић, директор Основне школе „Владимир Назор“. Иако је Србин, пошто подржава Хрвате у настојањима да остану у селу, пронела се вест „да му је син у ЗНГ, а он је на раду у Немачкој“. — Не бирају се средства да се из села отерају најугледнији људи — каже Трифуновић. — Најбољи пример је лекар Бранимир Вуксановић, Хрват, ожењен Српкињом, који се такође нашао на листи непожељних. Чак се прича да је већ долазио други лекар којем одговарају Вуксановићева кућа и посао. Људи који долазе не бирају средства да отерају све који нису Срби. Често у помоћ позивамо и милицију, али не могу они све решити. То као да је нечија политика, али она не води ка добру.

куда да идемог

Док седимо у основној школи, у канцеларију директора Трифуновића, уплакани долазе Ђуро и Душанка Колер. — Дошли су нам у кућу са пиштољима и пајсерима. Терају нас из наше куће,прете да ће нас побити. А две и по деценије смо у Бечу на раду сакупљали новац како би саградили ту кућу. Ја сам Мађар, а она Српкиња. Куда ми да идемо2 Кажу нам да смо усташе. Нас Туђман не интересује. Ово је наша земља и нећемо из ње — причају Ђура и Душанка.

Директор школе Трифуновић им обећава заштиту, али докле — ни сам

у „ (Снимио: 3. Синко)

поштовати прва листа, с тим што ће се национална слика „поправити“ Хрватима и Мађарима који су овде остали да живе.

Са друге стране Драве, међутим, преко радио Осијека стижу вести да ће ускоро „тридесет хиљада Хрвата, протераних са привремено окупиране територије Барање“, ненаоружани, кренути у своја напуштена огњишта“. То је најновији страх Барањаца и њихових „гостију“, избеглица из Западне Славоније. Лубин није рекао како ће деловати у том случају. Овде још нису спремили одговор за такав изазов, а господин Лубин је цео проблем поново приписао хрватској пропаганди. Што се сарадње са снагама УНПРОФОР тиче, овде желе да се пренесе да су они одлични, али се увек додаје и „за сада". П. ВУЧИНИЋ

не зна.

Добросав Марковић, председник Скупштине месне заједнице, тврди да сво зло мештанима доносе људи са стране.

— Овде међу мештанима нема проблема — каже Марковић. — Почело је када су неки, назови избеглице, мада има и њих, почели да траже најбоље куће од људи који се налазе на раду у Аустрији, Немачкој. Пола села сад под притиском мора да се сели. Људи су криви само зато што нису Срби. Не само Хрвати и Мађари, већ и

„други који хоће мирно да живе.

Тврдим да се све то ради организовано и да је то чак чиста политика. Сви који терају људе из кућа наоружани су до зуба. Дошли су изгледа само с тим циљем и задатком. Народ није заштићен, јер се овде спроводи званична Шешељева политика. Уколико се хитно, за дан-два, све то не реши, народу треба рећи да се сели, иначе ће доћи до крвопролића. Ово је јавашлук и безвлашће, а најгоре од свега је ћутање надлежних органа.Ето, и ја сам, иако Србин, спреман да одем.

— То више није политика, већ терористичко дивљање — тврди Алекса Ејић, председник СПО у Хртковцима. — Ако власт остане слепа онда ће Хрвати, Срби, Мађари и остали овде сами морати штитити своје село. Силом неће бити могуће, па не знам шта ћемо. 1 i

Сеоски жупник Никола Краљевић је само за једну ноћ ових дана из-

„дао 40 докумената житељима католич-

ке вероисповести — да могу да се иселе. — До сада сам дао документа за 170 породица. Људи то траже, да имају

5 код себе, а отићи ће, из села тек ако

морају. Али, ни сами не знају куда, када су овде живели њихови преци вековима — вели жупник.

Одлазимо из Хртковца. Село је пусто. Тек понеко на улици. Живи сеу страху, ноћу одјекују пуцњи. Чека се поноћ из Београда. Обратили су сеи председнику Републике и председнику Владе. Кажу како је речено да у Савезној Републици Југославији нико неће бити исељен под силом, или зато што није Србин. А, ево, морају да иду сви који нису Срби, па и Срби који другима дају подршку за останак и опстанак. Бранислав ГУЛАН_