Borba, 14. 05. 1992., str. 11

== же

РЕПОРТЕР „БОРБЕ“ У ВУКОВАРУ

ЧЕТВРТАК 14. МАЈ 1992. ГОДИНЕ 11

Нестварни пејсажи на Вуки

Кестенови на десној и багремови на левој страни пута, у пуном цвету, ублажавају нестварне слике разрушеног града Ф Између развалина, у склепаним „кафићима“, људи мирно испијају пиво Ф Зашто су разочарани у вуковарској болници Ф Руси и Канађани, припадници УНПРОФОР-а, се добро слажу

На вуковарској послератној разгледници, као тмасти злодух, доминира поцрнели и разјапљени водоторањ. Зимус је, кажу, ова слика била још страшнија. Сада кестенови, на десној, и багремови на левој страни пута, у пуном цвету, ублажавају сусрет са нестварним пејсажом: разрушеним градом у којем је и после дуже вожње тешко наћи кућу која није изрешетано згариште.

Тим су нестварније слике које подсећају на нормалну градску свакодневицу: у окружењу дудова монтажна барачица са десетак столова. Тако на сваких 200-300 метара, додуше само у центру. Нестварније од зграда, које зјапе као авети, чине се слике мајке са осмогодишњим дететом или пецароша који је кренуо према Дунаву.

Људи који мирно испијају пиво, у тек склепаним „кафићима“ између развалина, углавном имају између 27 и 37 година. Раде у службама које и у оваквим приликама морају да раде, или им је једноставно таква околина и оскудица у свему и свачему дража од избегличког потуцања. У Вуковару је сада мало људи у униформама, а и контроле на

улазу у град су прилично толерантне. Како вратити људе

За разлику од тих људи, међу запосленима у вуковарској болници је пуно нервозе и очите 03лојеђености. — Да би Вуковар заживео и имао више од две мале трговине на злогласној Митници, потребно је довести макар мини истурена одељења „Рада“ и „Партизанског пута“, како би се људи вратили и почели да раде. За њима би стигло и све што прати људе. За то постоје и услови, јер три пута дневно аутобуси на редовној линији иду и враћају се из Београда — вели Душко Огризовић, човек који води техничку службу санације вуковарске болнице.

Но, људи у градским властима су разједињени, подељени у

три табора, и у борби за „фотеље“ заборављају на све.

= Многи од њих имају три пута веће плате него функционери у Београду — каже др Ерчић. — Само захваљујући херојству особља које се вратило да ради и да на цичи зими оспособљава вуковарску болницу, она данас функционише у свом једном делу, у беспрекорној чистоћи, са 125 кревета и две операционе сале.

О тешкоћама говори и др Слободан Ћурчић. Лекови како-тако и стижу, пре свега захваљујући добротворима. Али, болница, преко потребна овом подручју, највише зависи од тога како ће функционисати Вуковар. Болница се тренутно снабдева водом из свог артершког бунара, са дубине од 136 метара, што значи да није све у реду са градским водоводом, а још је тежа ситуација са запушеном канализацијом. Др Ћурчић потврђује оно о чему се већ одавно увелико нагађа, да су за време ратних

OON 2 < 2: ; ГДЕ ЈЕ ШКОЛА: ђаци у Вуковару

окршаја многи лешеви завршили у канализацији. На другој страни, многи су мртви плитко закопани и, ако се нешто не учини, глодари и топло време ће готово сигурно проузроковати епидемију — упозорава др Ћурчић. Приче запослених у болници су свака за себе, истинске људске драме. Спремачица Слободанка Девић је радила на одељењу хитне помоћи и очекивала најгоре од зенговаца.

„Знала сам, каже, када им више не будем потребна да ми следује у најбољем случају метак. Играли су карте, пили и онда 06лачили беле мантиле, кобајаги одлазили „на терен“. А тај „терен“ је био кров болнице одакле су гађали снајперима. Кад год је било опасно терали су ме ван да им под ватром доносим јело. А после сам имала проблема да докажем српским територијалцима да сам заиста морала да

радим како бих сачувала главу“.

БОРАН КАРАЂОЛЕ 0 МОГУЋИМ ДОДАТНИМ ЕКОНОМСКИМ САНКЦИЈАМА ЕЗ ПРЕМА СРЈ

(Снимио: Б. Пантелић)

Управо у бившој канцеларији управнице болнице објашњава: „Мени бар нико не треба да 06јашњава да је докторка Босанац била зликовац. Мени нико не треба да објашњава колико је рањеника нехрвата пуштено да нељудски умре и колико их је завршило само зато што се у одређеном тренутку њихов кревет налазио на путу неког до бесвести пијаног зликовца“, каже Слободанка Девић.

Више пута се и сама нашла пред упереним оружјем, али иза ње је увек стајао добри дух једног младог хрватског лекара, којег неће да помене да му не би нашкодила. Из истог разлога и већина медицинских сестара жели да остане анонимна. Само су Драгица Гулић и Даринка Татомировић пристале да им се објави име.

Чији смо ми људи

„Направили су државу, а где

смо ми. Била сам избеглица па

прва дошла да помажем, да рашчишћавам болницу. У њој проводим цео дан, ту једем, ту се купам. Муж је далеко, дете је далеко. Последњу јабуку сам зимус појела, прети ми авитаминоза. Спавам у кући искрпљеној најлонима“, прича Драгица.

Даринка Татомировић је посебно разочарана што се Вуковар не обнавља и што заправо не зна где ће живети. „Прича се о суживоту, али никада није било суживота са Хрватима који су се досељавали последњих 20 година. Где сте били 1. маја прошле године да видите како смо на сваког запосленог човека у белом имали по једног овдашњег Хрвата са пушком. После тога је чамац био једина слобода. Мој стан је сравњен са земљом. Живим у ко зна чијој кући. Где ћу ја ако се тај врати, чији смо ми људи овде“ — пита се Даринка.

При одласку из Вуковара разговарали смо и са припадницима УНПРОФОР-а, момцима из Русије и Канаде. У саму касарну смо ушли без икаквих проблема, чак и не показујући новинарске легитимације.

— За сада је све у реду — вели Сергеј Потренков, заменик команданта руског контингента. — Ноћу има пуцњаве, али то не пуца војска. Мирно је. Са Канађанима се добро слажемо, играмо одбојку, фудбал, такмичимо се у боксу.

Момци из канадског санитета објашњавају да, за разлику од оних у касарни, имају пуне руке посла. Мине су свуда и много људи, пре свега мештана, од њих страда. Стално су на терену. Наредника Роберта Коксена из канадског контингента нашли смо како са војницима прави грудобранско утврђење у касарни.

— Мирно је — потврђује Коксен — али је ово добра прилика да војници на правом месту тренирају. ?

На одласку Дима Пољаков из Ижевског нам поверава да не зна колика му је дневница у плавим шлемовима. Претпоставља да је 10 долара.

Драгиша ДРАШКОВИЋ

Европа шири казнени простор

Одлука о потпуној економској блокади Србије и Црне Горе, коју је ЕЗ припремила још у новембру прошле године, могла би сада бити активирана Ф Широк дијапазон економских казнених мера

Посебна комисија ЕзЗ је већ јуче почела да разматра моделитете додатних економских санкција према СРЈ. О санкцијама смо толико говорили, да је заборављена чињеница да до сада ипак ни у једном тренутку није био у потпуности забрањен извоз са ових простора на тржиште Заједнице, већ се радило само губљењу погодности, царинским и другим оптерећењима. Тако се и могло догодити да је у прва три овогодишња месеца на тржиште ЕЗ реализовано близу 46 посто од укупног српског извоза. То јесте са 10 процената мање него у исто време лане, али је то тржиште ипак било отворено за Србију, додуше Уз услове који битно погорша-

вају исплативост таквог извоза. ;

Истовремено, од укупног увоза, које је Србија имала у прва три месеца, чак 58 посто реализовано је из земаља ЕзЗ. Оно што се може сада догодити је нешто сасвим друго, а то је формално-правна забрана 12 земаља ЕЗ да тргују са СРЈ, или пуни економски ембарго у односу на њу. Помоћник савезног секретара за економске односе са иностранством, Боран Карађоле, подсећа да је 8. новрембра лане, на министарском састанку у Риму, већ била припремљена таква одлука, али није прошла због тадаш-

њег односа снага унутар Зајед-

нице. Уколико је тај однос измењен није нелогично очеки-

вати да се управо овакав папир поново извуче на сто.

По његовим речима, на нивоу ЕЗ се вероватно неће посегнути за нафтним ембаргом, једноставно зато што она није битан снабдевач црним златом. Није,међутим, искључено да управо Заједница покрене то питање у оквиру УН. И по овом питању, и у односу на могућност да трговачку прохибицију ЕЗ следи САД, посебно забрињава одлучност са обе стране Атлантика да се према СРЈ поступа крајње коориднирано. Дијапазон економских санкција је у сваком случају широк и, поред пуне саобраћајне блокаде, може обухватити и замрзавање имовине нове државе. Не ради се само о

девизним резервама и средствима југословенских финансијских институција, већи о средствима самих привредних субјеката — од банака до предузећа. : Карађоле истиче да на жалост има апсолутно довољно слободног простора за додатне економске казнене мере према Србији и Црној Гори. Минимизирање тих чињеница било би слично нојевским забијању главе у песак. Остаје да се види да ли су дванаесторица проценили да је југословенско друштво, због дуге економске кризе и ратних после-

дица, до те мере постало ра- ·

њиво да је баш сада дошао тренутак да нам се зада ударац. У случају тоталне блокаде

— трговачког ембарга, пленидбе југословенске имовине и средстава, могуће изолације из међународних организација и оспоравања легитимитета југословенских представника у међународним институцијама — последице би биле апсолутно блиске катастрофи. Решења за ове проблеме нема изван дијалога, преговора и мукотрпног налажења начина да нова држава добије своје место под сунцем. При томе реалност није расправа о (не)праведности старе Европе, истиче Карађоле, већ покушај уклапања у међународно окружење такво какво оно објективно јесте. Б. ЈАГЕР