Borba, 04. 10. 1993., str. 9

(50 ВОКВА | PONEDELJAK 4. 10. 1993.

Tajnost je osnovni princip i D gije, nego ı zbog mnogih događaja koji njegopDim stanobD

па Čast M.

па или O Ерт O EN AT.

тћипзка dogma Vatikana. Ne samo zbog relinicima ne bi služili

Piše: Gordana Logar

Hrist bi bio uhapšen

— Hrist koji je jahao na magarcu morao bi da se ovde suoči sa luksuznim automobilima i dragocenim tronom. Šta bi tek rekao da može da ima bilo kakav uvod u vatikanski dosije akcija koji Sveta stolica poseduje u raznim kompanijama i bankama. Ovo je između ostalog poverio monsinjor Semperione jed-. nom od novinara koji su se bavili Vatikanom, sugerišući da iza života Svete stolice kao crkvene institucije, funkcioniše i onaj, sasvim obični život, koji sa posvećenošću nema uvek baš mnogo Veze. :

Traganja za onim što se događa iza zidina Vatikana stara su, reklo bi se, kao i Vatikan sam. Najviše otkrića, međutim, dogodila su se poslednjih tridesetak godina, a autori knjiga o Vatikanu su, u najvećem broju, Amerikanci i Britanci, što se često tumači okolnošću da je njima bilo lakše da podignu i najteže Op- tužbe,jer po pravilu nisu bili katolici niti je Katolička crkva dominirajuća u njihovim zemljama. Jedan od njih, Amerikanac, italijanskog: (dakle, katoličkog) porekla koji se najviše bavio tajnama Vatikana je Nino Lo Belo. Kao dopisnik američkih listova proveo je u Vatikanu blizu dvadesetak godina tragajući, |kako sam kaže, ne samo za tajnama već i za informacijama koje bi u jednom danu mogle da potresu svet. Ipak, više od svega zaokupljao ga je moralni aspekt života u Svetoj stolici. Lo Belo se, međutim, po pravilu u svim svojim knjigama žali na neprobojnost zidina i pravi „kopački“ posao da dođe do bilo koje informacije. Najviše od svega uzbuđivala ga je okolnost da — ma šta зе 0 Vatikanu napisalo — nije gotovo nikada bilo demantovano.

isus гтетеп гед „Tajnost je osnovni princip Vatikana“ kaže Lo Belo. To je is· tovremeno i neka vrsta vrhunske dogme kojom se ovaj centar katoličanstva striktno pridržava ne samo zbog religije već i zbog mnogih događanja koja im ne bi služila na čast. ;

Wovinari su se ćesfo zalili na zafvorenosf Svefe sfolice i cinjenicu da moraju sda polplacuju sluzbenike kako bi dobili informacije. Zbog Тода je krajem pedesefih godina naimenovan poriparo! Svefe sfolice. Bio je fo jedan svesfenik iz Jugoslavije · idealan da sacuva fajne — nije imao osecanje za informacije i misla nije znao, a i kad je govorio — zbog sfraha su fo bile sumo — fraze

Ovaj Amerikanac, koji kaže da ni jedna od desetak njegovih knjiga nije dovela u pitanju veru i njene kanone, tvrdi da su mu tokom osamdesetih godina svojom otvorenošću u mnogome pomagali da prodre u vatikanska događanja kardinal Ticio, biskup Kajio i monsinjor Semprione. Ovaj poslednji je, sa izvesnom dozom cinizma i humora Lo Belu rekao:

Ni manje države, ni veće fajansfivenosfi: Patikan, pogled s neba

— Šta bi Hrist sada rekao kad bi video šta se ovde dešava? On koji je jahao na magarcu morao bi da se suoči sa luksuznim automobilima i. dragocenim tronom. Šta bi tek rekao da može da ima bilo kakav uvid u vatikanski dosije akcija koje poseduje Sveta stolica u raznim kompanijama i bankama. Kako bi se tek zaprepastio da ga neko pripusti u vatikansku riznicu gde bi zatekao toliko blaga da bi se milioni ljudi mogli izvući iz neznanja i zaostalosti otvaranjem škola? Ili, kako bi reagovao na udoban život članova Kurije. Možete li zamisliti šta bi se dogodilo kad bi im rekao: „ostavite svoje bogatstvo i sledite me“, koliko bi njih uopšte pošlo za njim i da li bi uopšte iko pošao? Cesto vidim i scenu kako On kuca na vrata Vatikana govoreći: „Govorite u moje ime, prizivate me, a došao sam da vam kažem da me pogrešno tu-

· mačite“. Vidim zatim, tačno ono što bi se dogodilo. Vlasti Vatika- ~

na bi istog časa pozvali.policiju iz Rima, što bi inače bilo po

Ugovoru potpisanom između ove dve strane još 1929., i optuŽžili bi Njega da želi da sruši državu i radi protiv reda ! пита. Ne bi mu, međutim, sudili kao nekad već bi ga stavili u duševnu bolnicu kao manijaka, prevaranta koji se predstavlja као Isus Hrist, Božji sin“.

lako je ova izjava data jednom novinaru prilično senzacionalna nije i dovoljna da bi se sa-

kupila fakta za sve ono što bi jedan list ili autor u knjizi mogao da zabeleži. Zato Lo Belo piše:

— Dopisnici iz Vatikana, ma koliko je to mesto s-profesionalnog stanovišta bilo dobro, večito žive u frustraciji. Do informacija jedva dolaze i primorani su da čine ono što baš i nije uobičajeno u ovom poslu. Umesto da prodru na lice mesta oni moraju da potplaćuju službenike kako bi došli do bilo kakvog traga i da uvek strahuju da je reč tek o intrigama ili neistinama. Zbog ovakvog ponašanja, dopisnici su se često Žalili zvaničnicima Svete stolice. Zatvorenost je naročito bila velika neposredno posle Drugog svetskog rata. Posle mnogobrojnih pritisaka, na kraju pedesetih godina, Sveta stolica je prvi put naimenovala svog portparola. Bio je to jedan sveš-

tenik iz Jugoslavije koji nije

imao osećaj za informaciju, a ni naročitih simpatija za novinarski posao, uz sve to uglavnom

- pišta nije znao. Čak i kad'bi u

susretu sa štampom bilo jasno

~ da.iza: njegovih praznih reči

ipak nešto stoji, bio je u strahu da kaže bilo šta izvan uobičajenih fraza. Svaki put bi rekao „ne mogu da kažem ništa, jer kod nas je pravilo tajnosti na prvom mestu“. Kasnije, stvari su se promenile, ali ni danas nije otvorenost osobina o kojoj bi se na ovom mestu moglo ozbiljnije govorili Tri prislusikivcemcs гећебопа

Neposredno posle rata kad se naročito mnogo govorilo o ulozi Vatikana ili bar nekih stanovnika i zvaničnika Svete stolice u skrivanju i spasavanju nacistićkih zločinaca, među kojima su

_ bili i oni iz marionetske Neza-

visne države Hrvatske, moralo se uložiti mnogo novca u doušnike. Zahvaljujući njima, za koje Lo Belo inače tvrdi da su često radili za više novinara koji su uz to bili iz konkurentskih listova („dodatna frustracija“) mnoge činjenice o mračnim stranama delatnosti iza svetih zidina izašle su na videlo.

Taman kad se verovalo da će ova informativna stega malo poDU godine 1974. Papa Pavle

esti je izdao specijalno uputstvo o tome šta se može, a šta ne može reći „strancima“. Razlog

Papa Pavle Šesti je. 1974, godine izdao · specijalno upu?sfvo o fome šfa se moze reci sfrancmua jer su od dve hiljade felefonskih lokala u Vafikanu prisluskivana — fri

za to je našao u okolnosti da je te godine otkriveno da su tri od dve hiljade telefonskih lokala permanentno imali prisluškivače! Još zanimljivije od tog otkrića je bilo da se uopšte nije moglo astanoviti ko je „počinilac“ i za Čiji račun. Sumnjalo зе па пеkog sa strane, na nekog iznutra, ali nikakvog rezultata nije bilo. Zbog toga Papa Pavle Šesti je zapretio gubljenjem, inače dobro plaćenog, posla mnogim civilima; od kuvara do čuvara. Mora se, piše Lo Belo u svojoj knjizi „Matikanska dokumenta“ (izdate 1984.), priznati da su rezultati izostali baš zbog „umeća tajnosti“ i neverovatnog zida zaštite najviših velikodostojnika Svete stolice. Zavera ćutanja je tako bila svojevrsni bumerang.

Koliko je teško bilo dolaziti do ličnosti, a naročito samog Pape, Lo Belo svedoči na primeru misije g. Branka Bokuna, „poliglote i predstavnika Međunarodnog Crvenog krsta“. Bokun je 1941. godine stigao u Rim da bi u ime Crvenog krsta doneo dokumenta o ubijanju Jevreja, Cigana i pravoslavnih Srba u tadšnjoj marionentskoj Nezavisnoj državi Hrvatskoj.

U ovoj internacionalnoj oganizaciji ljudi su verovali da bi

- poruka iz Vatikana „da prestanu

ubijanja“ bila poštovana u Zagrebu, pogotovo „Sto su mnogi

азто тко и Vatikanu nije imao razumevanja za dokumentaciju o ubijanju Jevreja, Cigana i pravoslavnih Srba u marionefsiroj Mezavisnoj drzavi Hrvafskoj

sveštenici i fratri učestvovali u brutalnim likvidacijama stanovništva“. Bokun je najpre stigao samo do jednog mladog sveštenika koji nikako nije hteo da mu zakaže sastanak sa tadašnjim ministrom spoljnih poslova Svete Stolice, monsinjorom Đovanijem Montinijem (kasnije Papa Pavle Šesti) već mu je samo rekao da će lično svu dokumentaciju staviti na sto šefu vatikanske diplomatije. Kad je Bokun ponovo došao mladi sveštenik mu je rekao da je „monsinjor sve to pregledao da je razgovarao sa ljudima iz Hrvatske da su ga uverili da to nije istina i da je reč o zaveri komunista protiv Katoličke crkve“.

Po Lo Belovom svedočenju, „frustriran birokratijom Bokun je rešio da sam vidi Papu Pija XII što mu je i uspelo preko nekih prijatelja. Otišao je jedne srede kad je sveti otac primao vernike, svaki put po njih irideset, pažljivo odabranih. Bokun je kleknuo, poljubio Papin prsten i na italijanskom rekao kakva mu dokumenta donosi. Papa ga je blagosiljao, primio dosije ı odmah ga dao dalje i to je bilo sve. Zid se nije dao probiti čak ni formalno, uz osmeh i eventualno obećanje da će bar to biti primljeno k znanju od svetog oca lično“.

Prema Lo Belu u dosijeu je bilo i pismo jednog od bivših ministara predratne Jugoslavije, katolika Prvislava Grizogona. On je 8. februara 1941. godine iz Zemuna pisao Papi:

„Vaša svetosti, pišem Vam kao čovek čoveku, kao hrišćanin hrišćaninu. Od prvog dana Nezavisne države Hrvatske Srbi su bili masakrirani i to traje do danas... Zašto Vam ovo pišem? Ero zašto, u svim tim divljaštvima, gorim od paganskih, učestvuje i naša Crkva na dva načina. Mnoge zločine čine baš sveštenici, čak postaju upravnici logora smrti, a to nikako ne bi moglo

· da se dogodi da nemaju blagos-

lov biskupa ili drugih koji su im nadređeni. Kako niko od njih nije digao glas protiv ovoga, ja Vam šem o ovim strašnim zločinima da bih spasao svoju dušu, ali i da biste vi spasli svoju“.

Ni ovo pismo, za koje je sigurno da je neko u Vatikanu pročitao, ni Bokunova misija nije imala rezultata. Posle rata takođe o tome u Vatikanu niko nije hteo da govori, a čak su 30 12davača odbili da štampaju Bokunov „Rimski dnevnik“ smatrajući ga nezanimljivim i zastrašujućim“. Objavljan je tek 1973. u Njujorku u izdanju Pregera, ali nije haišao na veliko interesovanje. — nastaviće se — –