Borba, 24. 09. 1994., str. 28

XVIII POLEMIKE

Diplomatski koktel s ukusom naučnog dima

a sam, nekim slučajem, obučen D da vjerujem u nevjerovatno, is-

kreno bih bio zahvalan gospodinu profesoru Darku Tanaskoviću na „ljudskom razumijevanju“ što „nije(sam) kadar učesivovati u smirenom i argumentovanom razgovoru o stvarima društva i kulture.“ Međutim, moram da priznam, da ne umijem da smirujem profesorove kontradiktornosti a sumnjam da se i on razumije u „ljudsko razumijevanje“. Ukoliko bi me gospodin prof. Tanasković „smireno i argumentovano“ uvjerio u suprotno i da neće, „istim povodom“, promijeniti i mišljenje i izjavu, ostao bih mu „zahvalan do groba“.

Zasad, moram da se oslonim na dosadašnje iskustvo i na njegov paničan odgovor („Borba“, 10-11.9.94) na moj tekst „Kako je 'MHasanaginica' postala Надомапомса“ („Вотђа“, 3-4.9).

Još, za sebe, moram da priznam, da se prilično panično užasavam eufemizama, makar se radilo „o stvarima društva i kulture“ koji, s predumišljajem, pretvaraju genocid — u „etničko čišćenje“; proterivanje naroda — u „humano preseljenje“; osvajanje i podela tuđih teritorija — U „prekompozicija granica“; otmicu 17 ljudi (Muslimana, svakako) iz autobusa, 18 iz voza, (opet, Muslimana, i jednog Hrvata), ubistvo troje u Kukurovićima (u prisustvu VJ) — u „ekces“ i „incident“; dizanje muslimanskih dućana u vazduh u „neoagovorno ponašanje nekontrolisanih grupa“; naučno priznavanje realnosti Bošnjaka kao političke relativnosti, itd.

Nerado, ali moram reći da ni sa „ljudskim razumijevanjem“ nije sve potaman ili je u pitanju neka nova naučna metoda koja, za rad naučne stilizacije, zanemaruje činjenice i logiku. | ja sam, a i drugi su objavljivali, veoma „smireno i argumentovano“, dosijee sa imenima, prezimenima i adresom ubijenih i otetih Muslimana, nazivima sela i brojem spaljenih kuća u tim selima, ali niko ne reče gdje su i da li su „u zemlju zakopati“ niti, pak, mnogo pokaza, bar ne javno, razumijevanja za poniženja, bol i strahove Muslimana – Bošnjaka u Sandžaku.

I zbog toga, da je profesor Tanasković imao imalo „ljudskog razumijevanja“, javno bi reagovao protiv tih zlodjela ili bi shvatio da se u reagovanjima na njegove drugačije izjave ne radi o „promašenoj dijatribi“ i „prividnom paradoksalnom koktelu sa zalaganjem za toleranciju i demokratske vrednosti“, već o „nužnoj samoodbrani“. Ovako, neumjesno je njegovo očekivanje da žrtva „smireno“ pristane na svoje zatiranje a da ne kaže čije je „bijelo lice“ a kome je „crn obraz“. Bio je jednom jedan drug/gospodin koji je svojevremeno obećavao da će „u stvarima društva...“ reći „popu — pop, bobu – bob“, ali se nije usudio da to i kaže. Sad nema ni tog druga/gospodina, ni tog društva... |I onda se slutilo a kasnije se potvrdilo, nažalost, sa smrću trista hiljada ljudi, da se je radilo o „velikoj stvari“ stvaranju Velike Srbije.

Il pored ličnih uvreda koje je izrekao na moj račun, a reklo bi se, i prijetnji, ostaću i dalje poštovalac naučnog djela profesora Tanaskovića, ali ću nastojati da o tom djelu irnam svoje a ne njegovo mišljenje kako mi on sugeriše da treba da imam, jer dijalog ne shvatam kao profesorsko podučavanje i učenikovo ponavljanje naučene lekcije ni kao „proučavanje partijskih smjernica“. '

No, ja se u mnogo čemu slažem s gospodinom profesorom Darkom Tanaskovićem, kako sa onim što je napisao u „Borbi“ (10-11. septembra) tako i sa njegovim stavovima objavljenim u časopisima i knjigama. Upravo, to slaganje i poznavanje „argumenata čiju je suštinu u Više navrata ranije istim povodom javno zastupao“ podstaklo me је да 56 05vrnem, recimo, u gnevu, na njegovu „tro-

· minutnu izjavu“ u emisiji „Gledajte Borbu“, a koju je „Borba“ prenele 24. avgusta. Jednostavno, razabrao sam da se tu nešto ne slaže sa „argumentima čiju je suštinu... javno zastupao“, a iskustvo Žrtve govorilo mi je da se u „trominutnoj

(„Hasanaginica po drugi put među ljiljanima“ „Nedeljna Borba“, 10/11.9.1994)

izjavi“ radi o moralnoj, naravno, i medijskoj, podršci takozvanom, navodno, samozvanom majoru Vojkanu Đurkoviću, jer je protjerivanje naroda iz njegove sopstvene duhovne baštine istovrijedno kao i proijerivanje iz domova...

U svakom slučaju njegova „trominutna izjava“ razlikuje se od njegovih „u više navrala ranije zastupanih“ stavova.

Za razliku od gospodina Tanaskovića, koji se ne slaže sa mnom i znatnim diielom mojih sunarodnika, ja se slažem i s njim i sa znatnim dijelom njegovih su-

narodnika, ali „još uvek“ ne mogu (da li ·

zbog iskusiva ili zbog etničkog nepostojanja?) da razumijem tvrdnju da mu ja podmećem njegove kontradiktorne stavove izrečene „istim povodom u različita vremena i mjesta“, a sam ih citira kao dokaz svoje „doslednosti“. Tako, profesor, zanesen neprikosnovenošću svojih stavova, kaže da je „istim povodom“ rekao da „Bošnjaci danas u političkom (!?) smislu kao nacija postoje“, a u „trominulnoj izjavi“ da „fenomen bošnjačke književnosti Daca PROJEKTU STVARANJA BOŠNJAČKE NACIJE“ i da „se un a z a d, nastoji projektovati jedno po-

RONJ = —~ —= — — —~ = — — — — —~

Milan Pop Novakov

litičko VIĐENJE nacije...“ Istovremeno tvrdi, da sam mu ja podmetnuo Što i on, na istom mjestu, kaže da je rekao...

Tačno je što profesor kaže da nije pomenuo, a najmanje, negirao bošnjački identitet „Hasanaginice“. On negira identitet književnosti kojoj ona pripada. („Za njega je problem u tome što je ono, Što bi trebalo da bude bošnjačka književnost, nastajalo na jeziku Srba i Hrvata, ili kako oni kažu „bošnjačkom jeziku“ i nije imalo nikakav autentičan identitet tokom dugog perioda. DANAS SE, UNAZAD, NASTOJI PROJEKTOVATI JEDNO POLITIČKO VIĐENJE NACIJE...“)

Takođe, na mjestu su profesorove zamjerke što nijesam uzeo u obzir njegove zasluge za „argumente čiju je suštinu u više navrata ranije istim povodom javno zastupao“. Međutim, gajim nadu da će imati malo „ljudskog razumiјемапја“ ! да се se složiti sa mnom da ja nijesam pisao njegovu biografiju, ni studiju o njegovom naučnom djelu, a ni preporuku za dobijanje agremana od zemlje u koju uskoro odlazi. Poslednje su učinili oni koji su ga akreditovali, a oni će i naći biografa da za čitanke stilizuje njegovu

biografiju (i stavove). Ja sam se samo osvrnuo na konkretnu izjavu, na tri novinska polustupca, za razliku od tomova knjiga sa „pogromaškom tehnologijom“ na moje sunarodnike. | sam profesor je, prilikom našeg poznanstva, rekao da snosi dio krivice jer je bio mentor autoru tih knjiga. Povjerovao sam da se iskreno kaje, ali sam se razuvjerio kada je, pola godine iza, recenzirao i mladalački poletno učestvovao na promocijama i druge pogromaške knjige Miroljuba Jevtića, inače (samo) tehničkog crtača ili koautora projekta stvaranja „zelene transverzale“ kroz Sandžak i oko svijeta.

Dalje, profesor mi zamjera da pišem a ne čitam. Ja njemu ne zamjeram. Može biti da je zaboravio da sam prošle godine, njemu lično, u prisustvu još uvijek živih svjedoka, veoma precizno dijagnosticirao njegovu akribiju. Krajnje dobronamjerno, rekao sam profesoru da je šteta što se u poslednje vrijeme ne bavi naukom, već piše dnevnopolitičke tekstove. Profesor se složio sa mnom, pravdajući se da ga „razvlače na sve strane...“

Mene, odista, niko ne razvlači, niti su

mi stavovi zavijeni u diplomatski izrečene fraze kojima se, istovremeno, može davati politička podrška režimu i stvarati privid naučne akribije. Ja, „i veći dio mojih sunarodnika“, svoju doslednost u stavovima o etničkom i političkom identitetu možemo dokazati sudskim presudama od prije trideset godina, kada se nijesmo smeli ni imenom kazati. Uostalom, zar smo zbog svoje nedoslednosti iz sadašnjeg Ustava nestali, kao i putnici iz voza što su sami sebe kidnapovali? ! sjutra, kada se ustavotvorci smiluju i udostoje nas ustavne odredbe ili kao Bošnjake, ili kao Muslimane, ili kao „opredeljeno neopredeljene“ ili kao Marsovce, ispašće da smo dekretom stvoreni i nedosledni...

Zbog saznanja da je od smirenog do poslušnog, pokornog i pokojnog samo po jedan korak – ја sam, i dosad, bijela obraza i čiste savjesti i ruku, otvoreno govorio i „popu pop, i bobu bob“, i ljiljanima i četnicima da su to što jesu, a reći ću i odsad, makar i krvavim „licem u zemlju udario“.

Šefko Alomerović Novi Pazar

Izvinjavar se, profesore Vukoviću

(„Stiže li Mot u Ву Polje“ – „Nedeljr Borba“, 17/18.9.1-

Biltenu SNO iz Bijelog

pominje „se profesor Vuković. Pošto se to ime r minje sa srednjim slovom, slio sam, sa žaljenjem, da s o dr Novu Vukoviću, knjiže rođenom na Zabljaku 1937. ne, autoru „Ogleda iz knjiž sti“ i drugih studija. Na sreć se o nekom drugom čovjekL lik i djelo poznato samo stih cu Novici Bakoviću i redaktena SNO iz Bijelog Polja javnosti, pa i meni, poznat mo jedan Novo Vuković i t dugogodišnji profesor iz N čije djelo izuzetno cijenim toga izvinjavam se najisk

+ profesoru ar Novu Vukoviću

ocima „Borbe“ što sam u

„Stiže li Mot u Bijelo Polje“

slio da se radi o uvaženom brojnih književnih studija.

- Ismet Re

Novi

Škola nije ukinuta

(„Akademija 2, baštinu“ – „Nede Borba“ 3/4.9.19:

Vašem listu koji je štar

subotu-nedelju 3-4. 5. Ббга 1994. додате, и с!ап! пазјоуот „Акадетјја га Бг između ostalog teksta na\ je: „... a biće primljeno još denata koji su do sada pVišu školu likovnih i prime umetnosti iz Beograda (i

· ukinuta)“ i pri kraju članke

prorektor Zdravko Vajagić ı sor za konzervaciju zidnog stva na nedavno ukinutoj školi za likovne i prime

„umetnosti“.

Sve što je navedeno o · šoj školi je netačno pa ız til ga želimo da saopštimo \ javnosti sledeće: Viša škol: nih i primenjenih umetnost ogradu postoji i nije ukinut sala je i ove školske goa odseku Nastavnika likovne re: — šezdeset studenata, seku Aranžera pedeset stu i na odseku Dizajner gra četrnaest studenata. Na Konzervator-preparator ni upisa ali odsek nije ukinut.

Zdravko Vajagić u reizt poštupku odlukom Nastavr ća Više škole likovnih menjenih umetnosti nije Vi: fesor ove škole. Nepoznai! je kojih petnaest studenat škole treba da upiše nav „Akademiju za konzervaciju nina srpskih“.

Viš, likovnih i prim. итетозп и Ве