Borba, 17. 12. 1994., str. 12

Leon Davičo

eško je mimoilaziti se na:uskom vise-

| ćem mostiću koji privremeno za-

menjuje stari mostarski most. Metalne

ploče po kojima se oprezno gazi već su is-

krivljene i most se neprijatno ljulja pri svakom koraku.

„Evo jasušiakašijevaca" — promrmljala je jedna građanka čekajući da ekipa korejske televizije pređe most u suprotnom pravcu. „Najzad su došli i u Mostar".

Za 25 novinara iz belog sveta poseta Mostaru bila je veliki događaj. Ne za Mostarce koji su već navikli na u belo obučene Evropljane („prodavce sladoleda" — kako ih ovde zovu), elegantne austrijske i nemačke policajce, posmatrače Evropske unije, ambasadore, novinare i predstavnike nevladinih organizacija koji svakoga dana dolaze u grad da bi za male pare videli kako izgleda Hirošima. A, kad smo već kod malih para, za njih mogu da vide ne jedan nego dva Mostara: istočni, takozvani muslimanski, gde su prvi ljudi u opštini gg. Oručević i Čišić, i drugi, zapadni, s gradonačelnikom g Brajkovićem i vladom Herceg-Bosne.

Istočni Mostar je apokalipsa sada. Stari grad je gomila ruševina iz kojih viri pokoja samo napola srušena kuća. U jednoj od njih,

s otvorom (od granate), prečnika jednog me-

tra, stari Tefik, rodom iz Skoplja, ponovo je otvorio svoju radnju. Prodaje razglednice nekadašnjeg Mostara s mostom, po: marku komad, nekoliko vunenih ženskih tašni po 20 maraka i dve džezve po 60 maraka. „Pa, koliki vam je dnevni pazar?“ — pitamo ga. „Dve do tri marke" -- odgovara nam tužni čovek kome je ćerka ubijena a žena u bolnici, na drugoj strani Neretve. Dva novinara kupila su mu po jednu tašnicu a treći nekoliko razglednica. Gotovo jednomesečni pazar za pet minuta! „Jeste li zadovoljni?“ „I jesam i nisam, sinko" — kaže Tefik, „nikakav novac mi ćerku neće vratiti na ovaj svet. A za radnju ćemo lako. Ide li, dobro je, ne ide li, nije važno.“

Tuga i seta izviru iz suznih očiju starog mostarskog Skopljanca. On i ne pokušava da razume šta se ovde sve desilo. „Prvo su nas tukli s istoka, pa prestali. Mislili smo da smo se dobro izvukli. Onda su počeli ovi sa zapada i potpuno nas uništili. Sada smo u federaciji ali svako za sada ostaie u svom podrumu. Rane su isuviše duboke i sveže.“

Nema čitave džamije, nema ni crkve. Jedino su groblja nekako uspela da se spasu. U nepostojećoj senci nekada velike, sada srušene, pravoslavne crkve, Aleksa Šantić počiva u miru pod netaknutim spomenikom. I muslimansko groblje s donje strane iste magistrale izgleda nedirnuto. Pucalo se na kuće i na žive ljude. „Najbolje je biti mrtav“ cinično je procedio kroz zube jedan novinar Radio-Mostara čija redakcija bez magnetofona i bez telefona funkcioniše u jednoj odaji

Dva lica velike pobede

Osam decenija od Kolubarske bitke

Sjaj trijumfa učinio je, možda, da brzo padnu u zaborav oni koji su poklekli u tom paklu, koje je

Trojica u džipu

Sadašnjost i budućnost Mostara

Mostar se, ako ne bude novih napada i sukoba · može ponovo izgraditi za deset godina. To je relativno jednostavna stvar. Mnogo je komplikovaniji zadatak vraćanje uzajamnog poverenja. No, ako u svemu tome uspemo, Mostar bi mogao da posluži kao primer – kaže Hans Košnik evropski predsednik opština istočnog i zapadnog Mostara

do koje se stiže razlupanim stepeništem. Retki telefoni nalaze se u predsedništvu opštine i biroima humanitarnih organizacija.

Ponovo most

U na brzinu izgrađenim malim kancelarijama nekadašnje medrese, pokazali su nam film o rušenju mostarskog mosta. Agonija je trajala tri dana i kada je najzad stigao onaj fatalni poslednji pogodak i kada se stara i vitka lepotica stropoštala u zelenu Neretvu, čuli su se pucnji veselja iz kalašnikova s druge strane.

„Šta mislite o rušenju mosta?“ – upitao je jedan francuski novinar pomoćnika ministra kulture Herceg-Bosne na improvizovanoj konferenciji za štampu u zapadnom delu. „Treba li ga ponovo izgraditi,“

„Treba, mosi mora ponovo da se izgradi“ – O M je gospođa Bukvić.

„Čitav Mostar izišao je na ulice kada je most pao. Niko nije viknuo. Svi su stali i nemo gledali u pravcu siluete које više nije bilo“ —– objasnio nam je Rusrnir Cišić.

Most će, dakle, ponovo biti podignut, uz pomoć Uneska Organizacije ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu. Ali, ne sada i ne odmah. Prioriteti su struja, voda,

zahvatila malodušnost i apatija nakon izuzetnih napora. Za samo nekoliko dana iste te trupe, prisebnošću svojih komandanata, inatom i borbenom disciplinom odsudno su izvršavale zadatke

Dr Mile Bjelajac

do tog 3. decembra 1914. godine mnoge bitke, osetila napor, krv i pobedu, ali će tek Kolubara, po svojoj epopeji, vojničkim, političkim i moralnim posledicama biti vrhunac u iskazu jednog stremljenja započetog 1804. godine. Vlastitim snagama, kada su je već svi saveznici „ožalili“, a Beč i Pešta slavili „pobedu“, Srbija i njeni vojnici preokreću tok i razbijaju agresora. Sto dana borbi, od če\ ga pedeset dana zadržavajućih bojeva i

| sta armija, ista generacija, vodila je

odstupanja po najgorem vremenu i putevima prepunimizbeglica, gotovo bez artiljerijske municije i deset dana veličanstvene protivofanzive od Suvobora , preko Kolubare ka. Valjevu, Loznici i Sapcu, i od Kosmaja do Kalemegdana. Vojnički, ova bitka „spada u retke istorijske primere uspešnog preotimanja inicijative neprijatelju u poslednjem trenutku“ (armijski general Milan Radenković). Odlučivali su sati, „sanitetski“ voz iz Grčke preneo je 20.000 dragocenih granata ispred nosa bugarskim komitama koji ruše železnički most kod Gradskog, ali prekasno. Bez njih ne bi bilo onog uragana

komunikacije. Pomoć u hrani stiže kamionima Visokog komesarijata za izbeglice. A, kada zatreba generator ili kompresor ili pneumatički čekić, pozajmljuju ih Spanci iz garnizona koji je smešten u bivšem centru za pregled vozila. Poručnik Alvarez iz Ovijeda bio je ponosan što je mogao da dovuče i veliku dizalicu za podizanje krovne konstrukcije na Uneskovoj školi dok su dva narednika, jedan muškarac i jedna mlada žena u uniformi Unprofora razbijali beton nekadašnjih temelja razrušene osnovne škole u Zaliku da bi omogućili izgradnju simboličnog vodoskoka. Vodoskok još ne radi jer nema vode koja se deli u raznim delovima grada pravo iz Neretve uz obilan dodatak hlora. Ozbiljnih stomačnih oboljenja nema. Ali, posle radnog ili neradnog dana, stanovnici istočnog Mostara vraćaju se u svoje podrume. „Zivimo kao pacovi“, primetio je isti mostarski reporter, „ali bolje je i to nego da ne Živimo.“

Jednostavna i mudra ratna filozofija u praksi.

Novi Beč

Zapadni Mostar, ako se izuzmu zdanja na prvih sto metara preko puta nekadašnjeg hotela „Neretva“ – srušena i ugljenisana kao

koji je pokolebao neprijatelja, a podigao do neba moral srpskoj pešadiji koja je već gubila poverenje u svoju artiljeriju. Pristizanje, u trku, Timočke divizije na Kosmaj, onemogućava austrougarsku 5. armiju da kompromituje dotadašnje srpske uspehe u dolini Kolubare. Veliki vojnici Putnik, Mišić, Pavlović, Stepa, stratezi vodili su operaciju klasično precizno. Jedinstven duh generalštabaca u srpskoj vojsci može jedino da objasni pismo majora Dušana Simovića (potonjeg generala) u kome, mimo svog komandanta divizije izlaže istu ideju protivofanzive Zivojinu Mišiću, nekoliko dana pre konačne

Stroj preživelih: Učesnici Kolubarske bitke na nedavnoj proslavi 80. godišnjice

i istočni Mostar (tu su muslimanski vojnici do kraja odolevali napadima HVO), to ie druga priča. Radnje otvorene, kafanske terase pune mladog sveta, ali bez prave mirnodopske atmosfere. „Jeste“ – kaže nam Hans Košnik, evropski predsednik opština kako istočnog tako i zapadnog Mostara — „u početku bosansko-muslimanski i bosansko-hrvatski gradonačelnici uopšte nisu hteli da se sastaju, što je bilo apsurdno. Sada, svakog dana u 10 časova pre podne oni dolaze kod mene i razgovaramo o gorućim problemima grada. To je prvi korak. Drugi, koji još nismo uspeli da ostvarimo, je zajedničko patroliranje ulicama oba dela Mostara. Bez toga nema

daljeg napretka jer moramo da stanemo na

kraj mafijama i aktivnostima podzemlja.“ Ono što korpulentni i optimistični Košnik u stvari želi je da obnovi jednu bečku posleratnu tradiciju kada su po jedan Rus, Englez, Francuz i Amerikanac krstarili Kerntner ulicom i Praterom. Cak je i film o tome napravljen. Zvao se „Četvorica u džipu“. Ovde bi u početku bila trojica, po jedan evropski, bosansko-hrvatski i bosansko-muslimanski policajac. Kasnije, kaže ambiciozni i kuražni bivši gradonačelnik Bremena, nemačkog grada koji je u drugom svetskom ratu uništen bombardovanjem savezničkih aviona, trebalo bi da u džip sedne i četvrti policajac, Srbin. Jer u Mostaru su živeli ne samo Muslimani i Hrvati već i Srbi. U istočnom delu i danas ih ima nekoliko stotina, u zapadnom nekoliko hiljada. Niko ne isključuje povratak srpskih izbeglica. Ne danas i ne sutra, već onda kad ovaj rat bude prestao.

„Da niste suviše veliki optimista?“ — upitao ga je jedan nemački kolega.

„Ne znam" — priznao je Košnik, „ali znam da u tom pravcu treba da idemo. Mostar se, ako ne bude novih napada i sukoba, može ponovo izgraditi za deset godina. To je relativno jednostavna stvar mnogo je komplikovaniji zadatak vraćanja uzajamnog poverenja. No, ako u svemu ovome uspemo, Mostar bi mogao da posluži kao primer. Napadi i snajperska aktivnost gotovo su prestali. Sredstva su tu. Dijalog je počeo. Ja ću tu ostati dve godine i neću mirovati. Ali, i kada ja budem otišao, Evropska unija će ovde ostati.“

Susret s Hansom Košnikom održan je u renoviranom hotelu „Ero“, nekadašnjoj zgradi staračkog doma u zapadnom Mostaru. Hotel me je neodoljivo podsetio na jedan drugi hotel, hotel Adlon, u istočnom Berlinu, koji je usamljen ostao da štrči iz ruševina bunkera, kod Brandenburške kapije, prekoputa spaljenog Rajhstaga. lako fizički nije izgrađen i nadajmo se da nikad i neće, neka vrsta berlinskog zida, uklonjenog posle četiri decenije u Berlinu, postoji između istočnog i zapadnog Mostara. Pođe li Košniku za rukom da spreči njegovo podizanje, ući će u istoriju Mostara i Bosne i čitavog posleratnog mozaika bivše Jugoslavije, kao mešavina dobrotvora i čudotvorca. (BETA)

odluke da se ona i pokrene.

одоше[оје репом и

Dejstvo na Austro-Ugarsku bilo je po- -

ražavajuće, politički cilj — uništenje Srbije, diktiran njenim unutrašnjim potrebama ni-

je postignut. U situaciji povlačenja Rusa u poslednji čas odložilo je uključivanje –

Bugarske u rat. Trupe na istoku ostale su bez pojačanja. Trebalo je skoro godinu

dana da se donekle obnovi pet istrošenih |

korpusa.

U ratu se vodi i bitka za duše podanika. Poraz je za Beč i Peštu značio veliku

blamažu jer je učinio. smešnom njihovu |

hvalospevnu propagandu. Bečlije su se

grabile na Kolovrat ringu Za

ar Vai; ru aaa Nena -—

italijanske