Borba, 27. 04. 1995., str. 13
па фин
[11995 |
->
ИВАНЕ МОНОГРАФИЈЕ
„гање за корним
мовић Ррегош: „Торски вијепетно дело“ Београд, 1994.
гКалезић
1 - прије деуогесеци поутрски вивтарима, У
и Горског тшштоваоци пл : да ли је озкоментар зд повећестојећих. тв читалаца
и, неки су одадоумице,
сматрају стентари на ве немаито ново =тњему на-
т скрећем зтаство литеmy, Ha на звих дела епттевановиварадника; птиклопева је у при4 9 Његошу з се каже. н нови копрувида, туња идеја, у садмма Његоње библијм наслеђа вавославне зивота 0о6отмање Ње-
|
порског вимали тако потребу у хааред оскуд1 учености = - Његошу, лена, конупродни, јер + исти дух,
5 а су удисамтмосферу, оввој клими = разумјенцно и без тачније, поимали ту иве ријечи. 17 традицију каржај свјечвања прапција је остеивно притто животбдбно у сфезне ученосзледало као тиште. Зато у гу није биача ЊегоTO IIOJIOBIi'Ka H.MX JE та, с тенста. А раз'гу двојаки; ранијих
поје једно, и тње већ до-
| MM извори1 извори су томеменом тала се од чафвијих најел образогедњих сто-
вања.
нас веже за себе и удаљава од њих.
Тако, пуштање снопића нове свјетлости у богати свијет његошологије, мислим, представља његово квалитетно и адекватно обогаћење; то је у још већој мјери обогаћење генерације која има појачано интересовање за Његоша и минуле слојеве наше културе и менталитета. Ако из сјеменке пратимо клицу, стабло, лист, цвијет, род-онда и Његоша можемо одговарајуће појмити из његовог најдубљега слоја; сва друга наслеђа, античко национално, историјско, филолошко... Млађа су од овога, и његове су гране, некад и веома носеће, али — нити су то стабла нити коријени. Све гране се држе на стаблу али се хране из коријена. Није добар метод развијање детаља некад до апсурдне контрадикције — чега је било у његошологији, нарочито под утицајем идеологије као квази религи-
TOPCKH ВИЈЕНАЦ
ШЗ МО и И
S SL 3 HAPOAHORERO
je — a запостављање цјелине до њенога ишчеза-
„Народно дело“ се нашло побуђено, позвано и обавезаво да објави један, данас сматрам, можда и кратак коментар Горског вијенца који остварује читаочев увид у најдубљу залогу Његошеве културе. Ових неколико мисли представљају почетке мотива који су ме покренули и водили да израдим овај коментар који ми се данас чини сувише кратак; али, битно је да је почело гледање на Његоша и од ове стране — изнутра. Књигу је приредио Крсто Миловановић, а илустровао Мићо Величковић, издата је веома луксузно и у формату споменица — тако да онога ко је има у своме посједу обавезује на готово култни однос: намијењена је генерацијама које долазе. Стога је и с разлогом скренула на себе пажњу многих жирија и људи од укуса; и не само скренула пажњу, него и добила признања. Онај ко је има у рукама и пред очима, рећи ће — с разлогом! ФИЛОЗОФИЈА Маестралне контрадикције
Емил Сиорав: „Признања и гнатеме. Светови Нови Сал
7992.
Зоран ћалић засигурно најеминентнијој филозофској "едицији у
српском издаваштву „Светови“ објављена је још једна изузетно занимљива и провокативна књига. Реч је о најновијем пројекту Емила Сиорана под називом „Признања и анатеме“. Дакле, након већ „изгустираних“ ингениозних дела Хелдерлина, Хавелока, Дорфлеса, Бена, Шопенхауера, Вирилиа, Фројда, Броха, Бодријара, Кристеве, Дериде, па и наших цењених филозофа и есејиста Аћина, Даковића, Константиновића и Денегриа, пред нама је још једно право дијамантско штиво.
Емил Сиоран (1911), дошљак из Румуније, један је од последњих представника савремене филозофије француског језика. Студирао је у Букурешту и Берлину, након 1940. године дефинитивно се настањује у Паризу. Под утицајем Шпенглера и Ничеа, Сиоран, још у Румунији, започиње своју особну филозофску мисију. Код нас су познате његове књиге „Кратак преглед распадања“, „Зли демијург“ и „Сузе и свеци“. Емил Сиоран је страствени критичар западне цивилизације, нихилиста и очајник, мајстор контрадикција. Његова се филозофија, са становишта просечног читаоца и мишљења, али и владајућих филозофских концепата, чини неподношљивом и неприхватљивом. Али он и не пише за просечне читаоце, напротив, он тако свесно и самоуверено полемише са Апсолутом, са најузвишенијим темама. Луцидна су његова промишљања о религији, о језику, о најдубљим онтолошким "релацијама човечанства.
Ево неколико примера: „Човек је слободан изузевши оно што му долази из његове дубине. На површини, он чини оно што хоће: у његовим мрачним слојевима „воља“ је реч лишена смисла“; или: „Да разоружамо завидљивце морали бисмо на улицу изаћи са штакама. Само призор нашег пада малчице хуманизира наше пријатеље и наше непријатеље.“; или: „јуначка дела могућа су само у епохама у којима аутоиронија још није узела маха. “; или: „Тачност је подврста „лудила савесности“. Био бих у стању починити злочин, само да не закасним.“; или: „Повуцимо се заувек као што је то учинио Бог након шест дана. Опонашајмо га барем у томе.“....
Тако нам Емил Сиоран, изгнаник и туђинац у модерном свету, фило-зоф који је прихватио туђи језик, да би у њему потврдио могућности људског изгнанства и туђинства, кроз књигу „Признања и анатеме“ доноси прегршт афористичких и прегнатних записа о паду људског бића, али и светлости која се указује кроз пукотине бесмисла као милост. Његова промишљања испољавају се час на темељима ироније, а час на темељима аутоироније која врло често прелазе и у димензију цинизма и аутоцинизма, а све због тога да би се дошло до спознаје оног сиорановског Апсолута званог Ништавило... Јован
Зивлак, уредник и рецензент ове“
књиге рећи ће: „Ако можемо говорити о крају филозофије, онда је Сиоран онај који то искушава, не само као писац, него као и онај, који је спреман својом жртвом, усамљеничким и изгнаничким даривањем, да за нас сачува нешто од њене залазеће светлости“...
Ри (Обер књије БЕЛЕШКА УЗ КЊИГУ
Ру
а Зак на стегу
дан Медаковић из СКЗ Беог рад 7994.
кадемик Дејан Медаковић, по-
знати научник и популарни
писац Хронике једне породице — Ефемерис већ пет деценија огледа се и у лирској поезији.
Нова песничка књига Дејана Медаковића, коју је, под насловом Знак на стегу, објавила Српска књижевна задруга, _ представља _ есејистички дневник лирских мисли које, напоредо с другим жандровима, бележи сензибилно биће песника, сведока и саучесника једне сложене историје — човека, народа, културе.
Суптилније и тананије мислећи него у великој фрески Ефемерис, песник Медаковић у разним ритмовима казује своје интимне тренутке о љубави, земљи, историји, егзистенцији.
Медаковић је опседнут завештањем потомству, али ту није реч о обичној опоруци. Песник трага за интелектуалном људском тајном: шта оставити, који кредо, какав наук уопште вреди после свеколиких искуства света и живота2
Песме Дејана Медаковића одлукују, у исто време, младалачка осетљивост и класични поступак емпиријског мишљења. Збирка песама Знак на стегу као да је други пол, лирски вид епског казивања у Ефемерису.
Драган Лакићевић
УЏБЕНИЦИ
Системи наслеђивања
Проф. др Оливер Антић. „Настедно право, Народна кЊИГА, Београд, 1994.
Илија Бабић
етко се у нашој правној литера-
тури појављују системска дела
из наследног права. Књига проф. др Оливера Антића представља, не само због тога, значајан догађај за науку. Она се, приликом 03биљнијег изучавања проблема наследног права неће моћи заобићи у савременој доктрини, иако је намењена првенствено студентима Правног факултета у Београду. Излагања аутора у овој књизи обухватају пет делова, од којих први део уводи читаоце у наследно право — објашњењима важнијих појмова установе наслеђивања као што су: правни извори, начела наследног права, основи наследно — правних односа и претпоставке за наслеђивање (постојање заоставштине, наступање делације, постојање наследника у време смрти оставиоца са одређеним квалитетима и основ за наслеђивање — тестамент или закон).
Наслеђивање на основу закона (интестатско наслеђивање) је предмет другог дела књиге. Аутор расветљава три основна система груписања сродника који служе као модел за регулисање интестатског наслеђивања и то: систем блискости сродства и парантеларни систем који се грана на
парантеларно — градуелни систем и парантеларно — линеарни систем. Анализиран је круг законских наследника уопште и поједини наследни редови, правило искључивости (наследници ближег наследног реда искључују наследнике даљег наследног реда), право представљања и прираштаја, те посебна правила наслеђивања усвојеника и усвојиоца, супружника и државе. У оквиру овог дела књиге расправљена су и питања императивног наслеђивања (слобода тестирања и нужни део, правна природа и величина нужног дела) и раз-баштињења нужних наследника (искључење и лишење права на нужни део). :
Трећи део књиге је посвећен тестаменталном наслеђивању. Поред општих питања располагања изјавом воље завештаоца, систематски су изложени проблеми легата, тумачења и форме тестамента, улоге и врсте сведока приликом његовог прављења, опозивања и евентуалне ништавости. Четврти део књиге анализира наследно-правне уговоре забрањене у нашем праву (уговор о наслеђивању и о будућем наследству или легату) али и дозвољене облигационе уговоре са наследно-правним дејством (уговор о уступању и расподели имовине за живота и уговор о доживотном издржавању).
Оставински поступак (поступак расправљања заоставштине) је синтетички изложен у петом делу књиге. Након што је (уопште) објашњен предмет поступка, правила оставинског поступка, начин његовог покретања, надлежност и састав суда, аутор прати поступак од покретања до закључења, анализирајући посебно наследничку изјаву, прекид поступка и упућивање на парницу али и остварење наследно-правног захтева када је решење о наслеђивању постало правоснажно. Најзад, аутор посебно излаже најзначајније проблеме института застарелости наследо-правног захтева и прелевмана.
У додатку књиге аутор је графички приказао шеме законских и нужних наследника према законима о наслеђивању Србије и Црне Горе, са одговарајућим легендама. На крају књиге наведен је исцрпан списак коришћене литературе и прегледан садржај. Све важније установе наследног права аутор је разјашњавао комбинацијом разних научних метода, пратећи њихов настанак и еволуцију до данас, консултујући мноштво правних извора из страних правних система, и бројне случајеве судске праксе, светан да је теорија без праксе као точак без осовине (Тћеома зе ргах!, sicut ситгиз зе ах).