Delo, 01. 04. 1903., str. 95

90 Д Е Л 0 Море, што ме не да у Џелепа, ох, што ме не да! Море, у Џелепа кућа голема, ох, кућа голема! Хаџи Риста, хотећн као да задржи изненађено задовољство, осећај, који појури нз њега, само се загрцну. — Ех... ех!... Па да као сакрије, умањи тај излив, колију јаче пригрну, увуче се у њу. Мајстор, радостан на тај успех Стојанов код Хаџије, викну: — Де, Стојане, синко! Али Стојану више није требало. Доста је било да једном почне, заборави се, и онда није требало нуткања, храбрења. Тада настаје оно његово нештедимице, као руком да црпе, изношење гласа, извијање, гротање. Пева, и то онако широко, из дна срца, с раздраганошћу која их све обухвата и чини да песма, оне речи, чудно иду, иродиру у њих и као да код свакога буде неки особити, његов, некад доживљен догађај, успаван спомен, осећај. А опет као да су сви ти различити особени осећајп ту, у тој песми, нарочито у оној широкој, топлој раздраганости гласа Стојанова, која чисто изненада, право, одједном, као руком, за срце човека хвата, те се она купе и пуштају од себе уздахе, потврду затајана бола... Стојан пева даље. Ређа девојчин плач, проклињање матере што је није дала за Џелепа, богата, силна, чувена, само зато што је далеко кућом од њнх, у другом крају; већ је дала ту, до себе, за комшију, његова сина јединца који је мали, слаб, не уме још ни да се обрише, а камо ли да љубп, воли... „Море, нроклет да си, мајчице, ох, нроклет да си!... Мајка Стојанова пе може да пздржи, диже се, и чисто као осећајући се крива, као да је она та мајка што је ћерци то учииила, као да се та клетва односи на њу, одлази из собе са сузама. Хаџи-Риста само, као у потврду, глади своје ознојено, сад као разнежено, старо лице, виче: