Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R, str. 374

ДЕРРУС

од тих реферата, као и од поменутих расправа и чланака, штампају се у збирци Чланци и Студије (Г 1913, 1990.“ 1 1929).

Први књижевни рад ШП. је превод Гетеове песме Месецу (Дело, 1896). У последње доба Џ. се опет јавља на песничком пољу (Бесмртна тица, Летопис, 1927).

П. је најоригиналнији и најобимнији философско-научни радник у нас до данас, који залази дубоко и у специјална, научна истраживања. Али поред тога, он ради и на проширењу философскога и спште-научнота схватања, и урадио је врло много на популаризовању философије и науке.

Најважнији резултати П. досадашњих оритиналних испитивања, на философеком и научном пољу су ови: 1. Емпириорационализам као нова тнозеолошка доктрина (1900 и 1923). 2. Двоформни финитизам и дискретна геометрија. (1904). 3. Разрешење тешкоћа у Зеноновим доказима против кретања. (1906). 4. Откриће тродименсионалнога осећаја, светлога (1906). 5. Релативни реализам свести (или монадолошки моноплурализам (као нов метафизички правац у вези с финитистичком доктрином (1919). 6. Свођење сложених осећаја боја на смешу тачака простих осећаја боја (1908). 7. Проналазак нових костију на лондонском егземплару Археоптерикса и тенеричка разлика између лондонскота (Атсћаеорбегух) и берлинског (Атгсћаеогпј5) егземплара Археорниveca (1917, 1991 и 1925). 8. Двострука артикулација доње вилице код Сошрћовпаиза и нова специја овога рода, (1918 и 1997). 9. Проналазак нове карпалне кости берлинскога Атсћаеоглз-а (1929). 10. Проналазак новога дела кичме у лондонскога, Агсћаеорјегух-а (19926). 11. Закон некорелативног органског развића. (1919). 12. Критички преглед свих до сада формулираних ~ феноменолошких – вакона, органскога. развића (1921). 13. Свођење математичке индукције (закључка од п Ha n — 1) на индуктивни закључак са аподиктичном конклузијом (1924). 14. Мализам, индиферентизам и трансцендентии оптимизам као акенодошке доктрине (1912 и 1995). М. Шевић.

ПЕТРУС, трад у клисури реке Црнице, недалеко од Џараћина и 'Ћуприје. Cana je у рушевинама, које су познате под имеџом Петруша. П. се често спомиње у почетку 15 века (1419, 1413).

В. ПЕЋ.

ПЕЋ, место са чувеним манастиром, у коме су седели српски архиепископи и патријарси, због чега се и данас зове OB. Патријаршија. Вероватно је, да се овде првобитно налазио један од метоха. мана стира Жиче, која је у области П. имала пространа добра. Пошто се у 13 веку Жича налазила на периферији српске држапе, те је била јако експонирана у односу

на непријатељски расположене суседе са. севера, то је, изгледа, још OB. Сава дошао на идеју, да столицу архиепископије пренесе из Жиче на безбедније место. Арсеније, наследник Савин, као жички. итуман, добио је мисију, да то место пронађе. Отуда се вели, да је Арсеније изаорао у Хвосну место, названо Шећ (по многим каменим пећинама), и ту подигао цркву CB. Апостола. Ова је црква доцније, пошто је већ седиште патријарха било у 1 за успомену на Жичу, добила назив цркве Св. Спаса. Вероватно је, да су Савини последници, Арсеније Т и Сава П, резидирали у П., но архиепископи Јевстатије 1 и Јаков били су опет са столицом у ЖИичи. И за време кнеза Лазара седиште патријарха је било у Жичи. Архиепископ Никодим призидао је уз цркву Ов. Апостола. цркву Ов. Димитрија, а архиепископ Данило је уз ту цркву дозидао цркву, по-

· свећену Богородици Одигитрији (Успење),

као и црквицу Св. Николе уз јужну фасаду Богородичине цркве. Затим је на западној страни Данило дозидао велику припрату, која је обухватала све три цркве. Онда је сазидао и велики пирт, на врх кога је подигао цркву у част Св. Данила Столпника, и поручио у Приморју звона, која су са великом муком донета преко планина. Несумњиво су се пи последници Данилови бринули о усавршавању и улепшавању П. цркве. Приликом пропасти српске државе IL je јако страдала. Први патријарх обновљене патријаршије, Макарије, из основа је подигао у II. 1561 припрату, која је била порушена. и живописао је. Око 1570 херцеговачки митрополит Антоније градио је двери у цркви Св. Богородице. Патријарх Јован старао се за обнову цркве CB. Димитрија, чији је северни зид, изложен непогодама, јако страдао. На рестаурисању цркве нарочито је много радио патријарх Пајсије. Он је 1620 обнављао цркву Св. Димитрија. и покрио је оловним кровом целу цркву патријаршије, а 1634 је обнављао извештали живопис и покрио је трапезарију. 1641 манастир је добио од руског цара трамоту, која му је обезбеђивала новчану помоћ. 1653 ћустендилски – митрополит Михаил даровао је манастиру један псалтир. И патријарх Максим бринуо се мното о цркви. Оп је 1674 живописао црквицу Св. Николе. а 1676 је подигао град око манастира. 1677 дао је начинити иконостас за, једну од цркава у ШП.

У 17 веку манастир је одржавао везе са Русијом. 1643 долазио је у Русију П. архимандрит Кентерион. 1697 архимандрит кијево - печерске лавре подарио је једњу књигу II.

1659 настали су најтежи дани за П. Патријарх Арсеније Ш морао је побећи у Аустрију, а II је остала на милост и немилост Турцима. Тада je IL потпуно опљачкао паша Махмуд Беговић; TOM