Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R, str. 385

ТО.

трајали три године, али без резудтата. Стога је уговор о измирењу склопљен само са Утљешом, и патријарх цариградеки Филотеј дао га, је свечано објавити у Серу маја 1371, после повратка цара Јована Палеолога са Запада, где је тражио помоћ од Турака и папи обећао примање уније са римском црквом. Угљеша. је убрзо после тога, заједно са братом Вукашином, погинуо на Марици 96/9 1371. Провале Турака у јужне српске области после ове погибије и тешке несреће, које су затим једна за другом стизале српски народ, нарочито после смрти цара Уроша, појача вале су у народу и код многих сујеверних представника српеке пркве уверење, да су све то последице проклетства, те су неки писци, тога и доцнијет времена, осуђивали цара Душана, што се самовласно прогласио царем и поставио патријарха, а није оставио онако, како је Св. Сава уредио. Ипак се терет проклетства, најаче осећао међу многобројним српским калуђерима у Св. Гори, који су живели измешано с Грцима, јер Грци нису хтели а ни смели да служе ни да се причешћују са Србима, осталим под анатемом, нарочито после Маричке погибије, када је сва CB. Гора поново дошла под власт Византије. Стога су српеки светогорски калуђери узели иницијативу, да се скине проклетство са српске цркве и цариградска се патријаршија коначно измири са IL IL Главни покретач те акције био је светогорски старац Исаија, родом из Полимља. Пошто је спремио терен у Цариграду, он је 1374 отишао кнезу Лазару, као најугледнијем српском господару т0та времена, и обавестио га о потреби измирења. Кнез је схватио Исаијину бриту, и послао га патријарху Сави ГУ. Али је српеки патријарх и сада једва дао свој пристанак, сматрајући клетву Heправедном и злобном грчком осветом. Добивши пристанак од патријарха и од најмоћнијег тосподара српског, Исаија је добио овлашћење и од Лазаревог државног сабора, да спроведе измирење грчке и српске цркве. Снабдевел даровима, Исвија, је, у пратњи бившег проте Ов. Горе Теофила. и још тројице калуђера, отишао у Цариград. Цар Јован Џалеолог и патријарх Филотеј, са целим својим сабором, примили су лепо ово изасланство светогорских калуђера, и после кратког саветовања, одлучено је, да се скине проклетство, како са, бивших царева и патријараха српских, тако и са свих живих и мртвих чланова, српске цркве, да се призна каноничност потпуно самосталног и ником неподвлашћеног српског патријарха и Да се за све то тражи само обвеза: да Орби, ако опет ојачају и угму грчке области, неће више збацивати с престола трчке митроподите и епископе, које затекну у освојеним областима. О свему томе начињен је акт (томос) и одређено је, да са светогорским

– ПЕЋОКА ПАТРИЈАРШИЈА

изасланицима иду у Србију цариградски јеромонаси Матеј и Мојсеј, који ће свечано објавити измирење цариградске и Џ. П. Посланици су почетком 1375 дошли у Призрен, где је тада становао патријарх, и ту на свечаној литургији прогласили измирење. Биограф патријарха Gane IV, који је у то доба (29/4 1375) умро, завршује опис тога догађаја. речима: И би радост велика и весеље, јер се спојише удови са главом, и црква опет доби своје блатољепије.

Призренским актом 1375 извршено је измирење трчке и српске цркве, али у самој Џ. П. није више било правога мира и реда. Са падом државног јединства опадала, је и губила се моћ и српске цркве. У расцепканим и често завађеним српским државицама није могло ни у црквеној управи бити све повољно. (Отога, су на висока црквена достојанства, чешће долазили и такви људи, који ни срцем ни умом нису били дорасли своме позиву, те су сепаратистичке тежње својих политичких господара преносили и у цркву. Јасно је било, да је са падом државног јединства пало и црквено јединство, и ако је пећеки патријарх по имену и даље важио као врховни поглавар целе српске православне цркве по свима српским областима. Душанове и Урошеве царевине. То се нарочито јасно показало приликом избора новог патријарха, после смрти Саве IV. Дотле је патријарха, бирао државни сабор са својим владаоцем; сада. је међутим било више владалаца. СОтога је учињен споразум између кнеза Лазара и Ђурђа Баошића, господара. Зете и Шећи, да патријарха избере сабор самих архијереја и игумана из свих српских области, без утицаја државних господара и њихове властеле. Са тим задатком сабор се састао у Пећи, крајем септембра 1375, али дуго времена није могло доћи до споразума. Многи представници цркве, следећи сепаратистички дух тадање светске властеле, покушавали су и на овоме, чисто црквеном, сабору, да протуре своје личне или провинцијалне интересе. О општим интересима није се водило рачуна. Стога су се, после много препирке, чланови сабора сложили на предлот, да за пећеког патријарха, изаберу једног пустињака, чувеног старца Јефрема. Јефрем је осетио сву тежину положаја, и тек на велико наваљивање са свих страна примио се избора 3/10 1375. Али је он већ око 1382 морао напустити патријарашки престо, и повукао се поново у свој осамљени, пустињачки Живот.

Џосле косовске катастрофе (1389), 88, владе Отевана, Лазаревића, који је успео да највећи део српских земаља, окупи под своју власт, наступиле су боље прилике за П. П. Истина, патријаршија је изгубила све епископије у јужним областима, које су, са падом под Турке, дошле под јурисдикцију охридске архиепископије, шта,

oc 378;