Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : III knjiga : N—R, str. 389

ским патријарсима, почели постављати Грке за пећске патријархе. ПЏрви Грк патријарх П. П. био је Вићентије 1 Караџа, који се спомиње као српски патријарх до 1746, доцније као халкидонеки митрополит и најзад 1760 као цариградски патријарх. Грци патријарси постављали су и за епиекопе махом Грке, те су заједно глобили српски народ и пљачкали цркве и манастире. Утицај Грка Фанариота учинио је. да су се од тада и на пећеком патријарашком престолу врло брзо мењали шатријарси, као што је то већ од 17 века био обичај на цариградском и охридском престолу. Стога се за не пуне при деценије, после бететва патријарха Ареенија ТУ од 1737 до 1766, на пећеком престолу изменило 10 патријараха, 5 Грка и 5 Срба. Ове је то учинило, да је утлед пећеких патријараха у другој половини 18 века, сасвим пао, и да се П. П. силно задужила, лржавној благајници и приватним повериоцима. То тешко стање П. П. искористио је енертични цариградски патријарх Самуило |I (1763—1768) за своје циљеве, и спремио је терен, да укине аутокефалност П. П. и да сву њену област подвртне својој јурисдикцији. Џоследњи Србин пећски патријарх био је Василије Бркић, родом из Сремских Карловаца. (1763—1765). Њега су Грци оптужили пред турским властима као уходу и издајника, те је априла 1765 послат у заточење на острво Кипар, а на његово место послат је из Цариграда Грк Калиник П. Овај је ускоро, по споразуму са царитрадским патријархом Самуилом 1, поднео оставку и, описавши тешко материјално стање TI. II, заједно са осталим Грцима епископима II. П., предложио султану, да се Ш. Џ. укине и сједини са цариградском. Самуило је успео да увери султана, да је укидање П. П. и њено сједињење са цариградском патријаршијом потребно и из државних интереса, јер ће државна блалгајница моћи уредно добивати прописани данак за П. П. и утерати сав заостали дут, а уз то ће Грци епископи умети боље чувати СОрбе, у верности султану, него њихови епископи, који су увек показивали склоност аустриском ћесару и руском дару. Пред таковим разлозима султан Мустафа Ш је 13/9 1766 издао ферман, којим се укида П. П., стим, да сав њен дуг плати цариградска, патријаршија и у. будуће, одвојеном сумом од свога данка, редовно плаћа тодишњи данак, разрезан на териториј укинуте II. IL.

После укидања П. П. сви њени митроПолити и епископи српске народности скинути су са својих катедара, а Ha њихова места су постављени Грци, који су брзо од српских цркава, свештенства и народа. наплатили дуг и данак П. П., па затим покупили дарове за царитрадеску патријаршију и обогатили себе. Орпески митрополити и епископи. укинуте Џ. П., њих девет (штипски, самоковеки, скопски,

ПЕЋОКА ПАТРИЈАРШИЈА

нишки, новопазареки, ужички, херцеговачки, босански и београдски), молили су, преко црногорског владике Василија Петровића, заштиту руске цркве и државе, и тражили су да се П. Ш. одржи. Али се тада на руском двору радило на т. зв. грчком пројекту (на обновљењу Византије), и српски вашаји су остали без успеха. Грци су, међутим, одмах узели власт у своје руке на територији. укинуте П. П. Патријарх Василије Бркић отишао је у Русију, где је умро 1779, 8 Орби епископи остали су делом у заточењу, делом су се сами повукли у (CB. Гору или друге манастире, и помрли су као изгнаници. Њихова места заузели су готово сами Грци. А да би се сасвим затро и траг П. П., у ПЏећи није постављен епископ, већ је патријарашки манастир, са целом старом хвостанском епархијом, потчињен призренском митрополиту. Џатријархе у обновљеној П. Џ. бирао је збор српских митрополита, епископа, игумана и других црквених и народних представника. Изабраног је султан бератом утврђивао. Да се спрече злоупотребе и нереди после смрти патријархове, неки су патријарси још за свога, живота, у дотовору са црквеним и народним представницима, бирали себи наследника. 'Тако је поступио већ први патријарх Макарије, уступивши још за живота свој престо Антонију. Олично је учинио у 17 веку и Максим са Арсенијем Ш, а у 15 веку Мојсије Рајовић са Арсенијем ТУ. Но за ратних и других нередовних прилика и сами су Турци, а доцније царитрадски патријарси у споразуму са Турцима, постављали пећеске патријархе. Патријарси су имали дужност, да за своје именовање положе у државну благајну 2.000. дуката. (у 16 веку), и уз то да дају прописани годишњи данак Ha II II. (om 100.000 rpoma у 18 веку). Сем тога, приликом сваке промене на царском престолу морали су и патријарси, као и сви државни чиновници, обнављати берате на, своје достојанство и зато плаћати JIOсебну таксу. Као врховне народне старешине и у световним пословима, патријарси су били одговорни султанима и за. верност и оданост поданика своје вере. У почетку 17 века пећеки су патријарси имали неко време под својом влашћу око 40 митрополија и епископија, али ва. ратова и расељавања народног, током 17 и 15 века, пропала је тотово половина тих епархија. Отога је после мира код Џожаревца 1718, када је Аустрија добила и велики део Северне Орбије, било само 992 српске епархије. Само 10 од тога броја, потпадало је директно под Џ. II, a 12 под нешто доцније (1726) удружену београдско-карловачку митрополију под аустроугарском – влашћу. – Београдским Миром (1739) постали су Дунав и Сава северне границе између Турске и Аустрије, ma уједно и између П. П. и карловачке ми-

= OV —