Naša književnost, 01. 03. 1948., str. 43

Кроз Ничију земљу 189'

Мушкарци су припалили цигаре. Човјек је тргнуо коња за вођице. Овај је мануо главом као да хоће да каже да је разумио и пошао је лијено за господарем.

— Фала ти!

— Здраво!

— Збогом, домаћине!

— Здраво били! Идите, право стазом, пл а вас у Србију.

Кад су избјеглице замакле у Омар, Радован је наставио посао.

Копао је и тражио, све око означеног мјеста. И одједном, лопата је ударила о камену плочу. Обрадован, разгртао је убрзано земљу и одбацивао рукама камење. Испод њега су се указале овлажене даске, а мало касније цио сандук.

— Да нису зарђале2 — питао се подижући тежак сандук из јаме. И док је затрпавао и загртао јаму, тјешио се:

— Неће бити! Неће. а

Понио је сандук пред кућу, сјекиром одврнуо даске. Одмотавао је умашћене крпе и указале су се цијеви Миливојевог пушкомитраљеза и његове пушке.

Гледајући их, сјећао се зимске вечери кад су партизани кретали из Србије. Онда их је закопао.

— Требаће ти ускоро! — рекао му је Гојко одлазећи. — Ако ти непријатељи затраже, реци „немам“.

А кад су тражили четници, одговорио им је:

— Немам оружја! 5

Да је Вишња знала, не би могла онако мирно да каже: „Среће ми, браћо, оружја немамо!“ преблиједила би и не знајући издала би очима. Говорила би „нема", а гледала би на оно мјесто, не позна ли се, можда, гдје је закопано. Таква ти је она, па шта ћеш! Кад нађоше радио, признаде им да је усташки. Ал--иако га однесоше, биће им слаба вајда! Жипе су прекинуте.

Док је брисао црвеном џепном марамицом замашћене цијеви, размишљао о Гојку:

— А он ћаћин син! Не служи свијетску погане к'о Миливој! Заждио у шуму, па пљус, гада метком у погани мозак! Тако он изроде! — размишљајући одмахнуо је, као да се неком осветио.

Даске од разваљеног сандука склонио је под кућу, а оружје однио у мљечар.

Кад је ушао у кухињу да опере замашћене и блатњаве рук Радојка се подигла. Била је будна.

Засад ФР Ае ЛАА Еау, 42