Otadžbina, 01. 09. 1888., str. 460

ПОЗОРИШНИ ПРЕГЛЕД

457

дији све је тако импрегнирано животом, свежином и сласти, да није ни мало чудно, што вас већ први пасажи задахњују живахном атмосФером, која вас никако — и кад прочитате — не напушта, него све више вама овлађује и љупко вас заноси. Остало ми је још да вам саопштим своје реФлексије, које је побудила у мени представа у београдском позоришту. С резигнацијом. којој би завидео и Шилер кад је писао своју чувену песму, ја приступам томе послу невесео и љут. Колико сам могао чути, превод је рђав. Преводитељ, не само што не располаже еквивалентима стила и изражавањима Паљеронова — а то је сопс!Шо зте циа поп, — него није био у стању наћи тачног српског синонима Француским речима често врло. Екскизна конверзација Паљеронова тотално се изгубила и пропала, јер сва ингениозност, коју је преводитељ могао вазвити, таман је стигла. да га илуструје у слици тромога слона, који трчи за витком газелом. Још приметио сам неке г промене. Тако она красна и карактеристична ситуација , кад Сузана седне Рожеру на крило и замрси му косу, избрцсана је јамачно као концесија српском, оријенталном стиду, који се буни против таких призора само јавно. Не знам ко је то хтео бити већи од Паљерона, али знам — и то знам са свим поуздано — да кад се даје овако паметна пијеса, онда је ваља давати онако каква је, не мењајући ништа, и ваља употребити најбоље глумачке снаге, да интерпретирање буде што достојније не најзад позоришта него аутора. И на прво се није скрупулозно пазило, а на друго још мање, како је правило у београдском позоришту, где није правило оно што је у свима театрима важи за правило. Кад год се меће на сцену драма, драме само ради. онда је дужност — дужност која се не сме игнорирати ни по коју цену да сви, чак и они, којима су пали у део 1е8 реШв ћои^з с1е го1ез, не само пажљиво прочитају цело дело, него да га озбиљно простудују. Јер ма како на први поглед изгледало да личности падносе интерпретовање скопчано с маље труда, или да имају елементе пеких већ знаних партија — опет кад се дубље загледа — а тако треба увек гледати — у свој тој разноликости песниковихстворова провлачи се и једна невидљива, али вичном окујако видљива, нит што прожмава све, осећа се један дух, што задахњује све, маниФестује се једном речју сасће1; рагМсиМег свакога писца. Поета и глумац ваља да се Фузионишу у извесном ступњу. Овај прецепт нема нигде тако аксиоматичан и императиван карактер, као код Паљерона, укзгајеуегуе онај прави Француски уегтс најјаче заступљен, где треба највећа обазривост да се не пређе мера, јер ће иначе моменат постати досадан. Истина да се ово потнуно проникне, потребно је без сумње