Otadžbina, 01. 09. 1888., str. 471

4(>8

књижевни преглед

варогаи ншвео, није морао бити »турска улизица". А ни писац то своје тврђење не поткрепљује никаквим разлозима. 3. Г. писац се на сваки начин прилично пребацује кад на стр. 155. тврди следеће: »...,и кад би родбина била раздељена измећу себе хлебом и имањем, опет је законик (Душанов) рачунаше у једну породицу или кућу, за коју је у грађанскоме и у кривичном праву одговарао само старешина њезин«, јер потврде за ово своје тврђење у законику Душановом нигде неће наћи. И ако би § 118, 153 и 154 законика (по г. Новаковићевом издању) могли навести неправника, да дође до мишљења приближног пишчевом, ипак би он то мишљење морао напустити, кад би у I 197 прочитао да »кто 1к не сђгр г 1; шилј:, тбзш да не плати ништа«. Г. пишчево мишљење би се можда и могло у неколико заступати, да је он отишао у мало раније време. Усавршавањем средсредне власти, законодавац се у Душановом законику већ труди, да што већма ујемча личну одговорност. Општииска се одговорност као и породична задржава само онде, где она даје већег јемстаа сигурности и вршења закона. 4. Прилично је нејасна следећа реченица на 158 стр.: ,Лово законодавство дало је и женскињу право удомљења из кутњег имања, али је то право противно народним правним обичајима, по којима девојка не само да није носила никакву прћију, но је још морала бити од родитеља отнуаљивана « Који су то родитељи што су »откупљивали« девојку ? Зашто је то рађено? и од куда то долази? а о свему томе не даје г. писац никакве поуке , и ако је она овде врло нужна. 5. Није правилно ни оно, што г. писац на стр. 159 своје књиго тврди. Тамо стоји од речи до речи: »Кад дође време, да се породица, са каквих било узрока, дели, онда сваки њен мушки члан узима раван део од целокупне имаовине, па тако и сам старешина, јер и он нема већег права на заједничко имање од осталих одраслих чланова«. Овде је говор о данашњем стању ствари. А данас се баш и у оним крајевима, где су народне особине најбоље очуване, при подели узима за основицу колено а не сваки мушки члан. Ми имамо у томе сопственог искуства за ужички и за брдовите крајеве чачанског округа. Да је то начело усвојено у пајчистијим деловима нашега народа, сведочи нам и то, што оно служи као правило код нашег народа у Херцеговини, Црној Гори, Восни, највећем делу Далмације, у подринском округу и т. д. о чему нам је најбољи доказ оно, што је о том питању сакуггљено код Богишића (2ћогтк аас1а§пјНг ргаушћ оћ1гаја и јигтћ 81ауепа I. 2а§гећ. 1874 стр. 332 — 336),