Pravda, 24. 07. 1933., str. 11

БРОЈ 10.314

ПРАВЛА, 24 ЈУЛ 1933 ГОДИНЕ

СТРАНА 11

Ф Е Љ Т О Н ,,П Р А В Д Е"

у звезде и-нујнсне лонце

Неуспели понушај трговнне белнм робљем

У добро затвореном новчанику професор Ноаје носио је своју месечну плату. Осећао је да данас неће бити довољно снажан да се одупре жељи да и он, као. они елегантнн каваљери, буде толико лакомислен н да уђе у неки отмени ресторан. При томе је одмах помислио на своју бољу половину, која га је позивала на ред, само ако је пет минута дуже седео у својој радној соби и трошно електричну струју. Још увек мнслеНи на своју од луку, са уличног телефона јавио је с.чужавци — жена му је на срећу бнла отсутна — да неКе-моћи доћи на вечеру, пошто има један неодложан *и важан разговор са једним колегом. — Бар једанпут у живот>' смем скренути, мрмљао је он улазећи у локал. Келнер га је посматрао са непоч:рењем, због његовог слабо скројеног мантила и још горе отрцаног одела и искривљене кравате, када се приближавао једном од осветљених белих сто лова. Један елегантни пар погледао га је презриво од главе до пете, али он је гордо подигао гла ву и позвао келнера. Учинио је 10 по свој прилици сувише гласно, јер је одмах приметио да је један отмени господин у ње-' говој блнзини то исто учинио само једним дискретним покре том руке. — Желим вечеру и једну добру флашу старог вина, наредио је он. Келнер је ипак нешто пријатељскнје дао знак главом. а та да га је и опет погледао оним својим неповерљивим погледом као да је хтео казати: „Да ли ће овај то моћи и платити?" Т1рофесор Ноаје задовољно је догладио онај део груди где се налазио новчаник, а келнера је посматрао достојанствено као што је имао обичај да посматра неког сиромашног студента који је безусловно имао да падне на испиту. Келнер се удаљио, а професор Ноаје обрисао је своје наочаре и узео једну монденску ревију. Међутим, изненада је чуо звонки женски глас и пред собом угледао једну љупку жену, која га је питала:

— Желите вечеру? Сопственнца? Погледао је на јеловник и тамо је стајало Меланн Ферје. Где је само чио ово необично име? — Добро вече, господине професоре! — Зар ме ви познајете мило стива госпођо? — Ко вас не познаје господи не професоре, ко не познаје славног проналазача жутих зра кова Јупитеровог спектрума? Професор је зачуђено гледао. Занста, научни овет је знао за његово астрономско откриће, али овде, у овом локалу? — Ја ћу се сама порринути за вашу вечеру, рекла је љупка и внтка Мелени Ферје и уда љила се према кујни. Келнер је неооично брзо донео супу и усуо у тањир са дубоким наклоиом. Са највећнм знацима поштовања донео је и вино. остриге, рибу, врло укус но приређене додатке јелима, једну одличну цигару и ванред но укусни коњак и воће из иза браних мароканских башта. А.ти сада се сиромашни про фесор већ почео цитати: шта ли ће то све коштати? Колико ли лакомислености што је дошао у овакав један локал. Коли ке ли неопростиве лакомислено стиДршћућом руком дохватио је јеловник. — Вечера десет франака и педесет сантима, прочитао је професор. Толико за само три јела, а он је имао неколико, пет, шест — а цигара, а вино? — То је свакако грешка, помислио је он, јер вино које је пио стаје тридесет франака фла ша. — Келнер, келнер, повика он. Келнер није дошао, али се приближила госпођа Меланија Ферје. — ја сам поручио обичну ве черу и једно добро старо вино, али ја нисам желео више од три јела. без цигаре, воћа.. — Да, господине, ми смо вам разуме се и сервирали вече ру каква се сервира само веома угледним гостима, код којих који десетак франака не зна чи много. — Ах, шта угледан! Ја са сво јом малом платом. Келнер молим вас рачун. — Келнер неће доћи, госпо-!

ОД ШАРЈ1А ЛЕНОАРА дине професоре. Али дошла еа ја лично да вам захвалим шго сте ме због неспособности изба цили из колежа и препоручили ми да учим кување— Да, да. Ах, нзвините, јед ва се сећам. Чини ми с^ да нисте знали ни Питагорино прави ло доказати. — Моји родитељи имали су један велнки хотел, а када су умрли ' оставилн су ми велико имање. Одлучила сам да се по светнм студији н то физике и астрономије. Мислила сам да је то лако. Својим новцем имала сам на.меру да подигнем јед ну малу опсерваторију и да по станем прави астроном. Али, ви сте ми једног.дана рекли да би за мене боље -било да гледам у кујнске лонце уместо у звезде- У почетку сам због тога би ла депримирана и неутешна, али тада сам дошла на једну оригиналну ндеју. Уписала сам се у једну од најчувенијих швај царских школа за нзучавањс кувања. И, како видите мени је данас веома добро. То имам да захвалнм само вама. и веома сам радосна што вас виднм у свом локалу. Хтела сам само да вам кажем колико је ваш та дањи савет за мене био драго! цен и да сте ми данас мио гост— Шта имам да платим за вечеру? — Ништа, одговорила му је госпођа Меланија Ферје смеше ћи се. Професор Ноаје се сагнуо, прихватио руку некадање своје неталентоване ученице и пољу био је са највећим поштовањем. — Па ипах пошло ми је за руком, да и ја једанпут скренем у страну, мрмљао Је стари професор, посрћући полако према кући.

ЦЕТИЊЕ, 22. јула. — (Н. Д. изв. ч.Правдл",). — Пре неколико дана стигла је на Цетиње из Тиране једк на жена која је ииала арбански пасош на име Марије Делије, келнерице, старе око 40 година. Како је њено држање било врло упалљиво, а донекле и сумњиво, то је управннк овдашње полиције г. Драгослав Обра довиК наредио подручним органима дг тајно праТе њеио кретање. У току првог даиа полнциски агенти установили су врло занимљиве ствари код ове особс; наиме, она је увек тражила друштво младих лепих келнерица, обећввајуЧн им да ће наћн у Арбанији рентгЧино и лако запо сл>ење. Полииији је било јасно да је то један од многобројних агената који се баве трговином белим робљем. Полнција је учиннла преметачину н пронашла да Марија Делија, поред арбаџског пасоша. има још и југословенски пасош на име Марије Маровић. Пронаћене су још и неке покрадене ствари. На основу тих индиција полиција ју је затворила и повела опсежну истрагу, којом је установила да је Делија, позивајући келнерице у Арбаиију, саветовала да приликом узимања пасоша код наших власти говоре да иду у Арбан>и ју ради ви^ња са својим роћацима н познаницима. Из исказа сведока такоће је установљено, да Делија има у Тиранн своју јавну кућу, за коју је вероватно и врбовала жртве. Делија-Маровић још се налази у по лицијском притвору, а полиција и даље води истрагу да расветли цео њен „рад".

КОД ТВРДЕ СТОЛИЦЕ И ШУЉЕВА, болови у стомаку и у цревима, кододебљања цигерице и код болова у костима, и леђима, особито је срество наравна Франц-Јозефова горка вода која се пије више пута дневно. Лекарска истраживања код болести доњег тела доказала су, да Франц-Јозефова вода сигурно и брзо чисти.

— ђЕ01НАЛ -

НЕДЕЉА, 23 ЈУЛА 17.00 Музика за игру (грамофонске плоче). 18.55 Тачно време. Објав љивање вечерњег програма и програма за следећи дан. 19.00 Из новије југословенске лирике, рецитује г. Бранко Тепавац, члан Загребачког народног казалишта. 19.30 Вокални концерт г-ће Маргите Михлер из Врш ца.. 20.00 Лака музика (грамофонске плоче). 20.20 Пеција Петровић: Хумореске. 21.00 Игре славенских нар)да изводи Радио-оркестар (по жељи наших слушалаца). 22.00 Тачно време. Спортске вести. Новинарски извештаји. Григ: Концерт А-мол извзди Артур де Греф (грамофонске пло че). 23.00 Пренос музике циганске ка пеле Браће Марковнћа — Суботичана из ресторана „Потрошачка Задруга"). Загреб, 17.00 Поподневни концерт Триа Шимачек-Фронт-Керн. Љубљана, 20.45 Пренос из Паркхотела на Бледу. ПОНЕДЕЉНИК, 24 ЈУЛА: 11.00: Објављивање дневног програма. Из разних опера (грамофонске плоче). 11.20: Званични извештаЈ

0 водостању. Наставак одломка из разних опера (грамофонске плочеЈ. 11.57: Тачно време. 12.00: Звона са Са борне нркве 12.05: Поподневни конце Радио-Оркестра. 12-35: Берзански курсеви. Наставак Радио-Оркестра. 13.30: Новинарски извештаЈИ А. А. Гачно време. 17.55: ТачЈЈо време. Објављивање в^черн>ег програма и програма за следећи дан. Вокални концерт Султане Савнћ—Цијук. 18.30: О знЗчају гусала и народних песама у историји ослобоћења српског народа од Ко сова до данас, предаван.е г. Данила А. Поповнћа 19.00: Југословенски Радио-Оркестра. 19.50: Г. Војислав Илић-млађи чнта из својих песама. 20.30: Пренос из Загреба. 22.30: Тачно време. Новннарски извештаји А. А. Пренос вечерњс музике из ресто рана „Ратнички дом". Загреб, 20.30: Концертно вече. Љубљана, 18.30: Тамбурашки секстет. НЕДЕЉА, 23 ЈУЛА Беч, 15.30 Камерна музнка; 10.40 Песмс савремених горњо-аустриских композитора. Берлин, 20.10 Популарни концерт радио оркестра. Пешта, 1 Т.Зо Салонска капела; 22.10 Циганска капела. Букурешт 20.00 Вокални концерт. Париз, 12.20 Концерт религиозне музике; 20.00 Лака музика. Праг, 7.00 Пренос оркестарског кон* перта из Карлових Вари; 9.30 Са*софон соло; 20.05 Војна музика. Варшава, 15.05 Популарна музика; 22.00 Музика за игру. ПОНЕДЕЉНИК, 24 ЈУЛА: Беч, 17.25: Концерт солистЗ. 19.35: Концерт камерног оркестра. Берлин, 20.35: Вечерња музика. ГОешта, 18.45: Циганска капела. 21.05: Гудачки квар тет. 20.25: Циганска капела. Букурешт, 18.15: Лака и румунска музика. Париз, 2000: „Љубавно лукав ство" (оперета). Праг, 19.10: Концерт шрамел музике. 21.15: „Прода на Невеста", опера од Сметане. Вар шава, 16.00: Популарни концерт. 20.30: ,,Но, но, Нанет" оперета у 3 чина од Јуманса. НАЈИНТЕРЕСАНТНИЈЕ ТАЧКЕ РАДИО-ПРОГРАМА ОД 23 ДО 29 ЈУЛА Недеља, 23; Праг, 7.00: Пренос ксв црта из Карлових Вари Понедељник, 24; Варшава, 20 ЗЛ „Но, но Нанет" оперета од Јуманса.

ПРИЈАТЕЉИЦЕ

— Коју глупост жалиш највише г живогу ? — Ону коју нисам могла да Т раднм...

РОМАН „ПРАВДЕ"

РО/ЧфН ИЈ ПОСЛ^РОТНОГ БЕОГРЛАСЛОГ ЛЧИ&ОТО.

23.

— Татјана, рекао је. Чекаћу вас сутра поподне. Соња зна... А.ш Соња Васиљчиков одјед ном је одбила да дође са Татјатом н дуго је требало да је Хермзн Валтер наговори. — Бојим се, рекла је. Зашто? Не знам зашто... Тако, бојим се...' Али банкар је био упорад. Они сад седе, пију већ трећу боцу шампањца, грицкају слане маидуле и Валтер објашњава да ће прећи у други стан, јер станодавка, госпођа Сабина Силаши, хоће по сваку цену да он узме за жену њену кћер Јохану, која је — Валтер се нагиње и дискретно шапуће — пре неколико недеља извршила поба43'. Он намигује. — А ти знаш да ја нисам сентименталан, додаје. — Бојим се, поновила је Сон>а. Зашто? Не знам зашто, али знам да је Татјана друкчија... Она је Рускиња. Валтер развлачи уста у ироничну гримасу. — Па и ти ои Рускиња, Соња, каже. Жена се збунила.

— Јесте, одговара, али Татјана је друкчија. Бојим се... погледај ове овде — она показује погледом унаоколо — то су чланови наше емиграцнје. Ми смо у себи донели трагедију и мирно је подносимо. Погледај Алексеја Сапировича. То је онај бледи високи човек који сваки дан долазн овамо са женом. Он је обожава, а у исти мах живи на рачун њених љубавника. Мора да живи.. Па госпођу Катарину Петровну и њеног бившег мужа, ко>и је данас њен шофер, а у исти мах љубаз ник. Морају да живе... Па хиља де других. Иза свих ових лица, насмејаних, нашминка-них, или мање-више озбиљних, то је, уосталом, само једна маска, сакривен је бол, резигнација пре.ча свему, јер све што је било лепо у нашем лиЧном животу нестало је, уништено је и упро пашћено. Морамо да живимо... Она ћути неколико тренутака, врти прстима кристалну чашу, полако испија шампањац и шапуће: — Али, Татјана... Она је друк чија, јер није преживела лични слом и као дете еииграције нада се... Упозоравам те да...

— Шта? прекида је он. Уместо одговора, Соња наставља: — Бојим се... Пази шта радиш... Банкар се смеје. — Глупост, каже. Пиј мала. Просторија је испуњена жагором, промуклим гласовима. смехом, физиономије су изобличене и сањиве, очи мутне, беле кошуље згужване, и бро кат, и свила — у ваздуху се осећа задах зноја — а чаше зве че по такту: „Как љубљу ја вас, как бајус ја вас"...

Контуре белих зидова мале капеле јасно се оцртавају у првом сумраку. Унаоколо, између зеленог дрвећа, шуњају се силуете. Љубавнн парови седе загрљени на клупама, или се воде за руке, полако, корак по корак, с времена на време чује се тихо шапутање или пригушен смех, тишину прекида шум трамваја, аутомобилске сирене и монотони кораци чувара огромне грађевине, на хоризонту се појави млаз светлости рефлектори траже авионе — а из даљине, са разних страна, одјекују тал1бурице, дахире, трубе. Пролази мали иутем према капели, трава шушти н она се уплашено бсврће. Тамо доле, деоно од ограде на улазу, леже опружене тамне сенке ,неко звн жди, неко зева и изгледа да уздише, а у близини, у једном

дворишту, режи пас на мачку чије маукање потсећа на плач малог детета. Тај глас необично одзвања простором старог гробља, где на трави спавају не запослени зидари и где се љубавни парови обмањују вернош ћу до гроба. Убрзала је корак. Само што пре до циља. Овде је капела, а У њој... — Хи, хи, чује смех. Ти си по' лудео, драги мој, шапуће неко. Ако си то очекивао, онда... — Пст, одговара. други глас. Зар ми не верујеш, љубави моја? Лишће шушти, прекида речи, а поветарац их разноои простором старих гробова на којима данас расте трава. Само што пре до циља... — Нећу, трава је влажна, каже жена. Имам нову хаљину. Дошла је до алеје, прошла крај зидова Светог Марка, стаје, хвата се за ограду и удише мирис јоргована. Прилази чувар, осветљава јој лампом лице и каже да се удаљи, — Шта тражите овде? пита. Татјана га посматра и мало размишља. — Цркву, одговара као за себе. Цркву... Чувар опет диже овоју лампу. Грубо лице се мршти. — Зар не видите да се још гради, каже. Није још готова. Није још готова, понавља она у мислима и иде даље. — Луде ли су ове данашње

девојке, мрмља чувар за њом. Луде, луде. Врата мале капеле затворена су катанцем и Татјана не може унутра. — Волиш ме? пита један глас у близини. Реци... Труба аутомобила који јури према Ђерму заг.тушује одговор. Татјана полако сед'а на једну степеницу и наслања главу на руке које дрхте. Мисли не могу да се среде, заустављају се нз појединим догађајима а у машти се појављују неодређене слике. — ... и који смо у сваком тре нутку спремни да се жртвујемо, Тања, — сећа се речи Козака Валође. Окреће главу, гледа у тешка врата капеле и сад јој се чини да је та врата раздвајају од њене прошлости. — Да се жртвујемо, Валођа, рекла је тада. Опет је устала, несвеоно покушала да уђе кроз теиша »рата и осећа да је она раздвајаЈу од њене љубави и лепе прошлости. — Валођа, Валођа, шапуће. Коса јој лепрша, руке јој немоћно клонуле, а уста се помичу. БОЖИДАР СТИЛИНОВИЋ — Наставнће се —